Литургија и живот

Бденије. На Велики четвртак 1995. године
у босиљковачком храму Вознесење Господње
Божанствена Литургија је вечно понављање великог
подвига љубави који је за нас извршен. Болујући од с в о ј е
непостојаности, човечанство је одасвуд, са свих крајева света –
пребивајући у тами многобоштва и лишено Богоспознања –
дозивало свог Творца, осећајући да поредак и склад може у свет да
врати једино Он, Који је створио светове заповедивши им да се
складно крећу.
Одасвуд, твар која је туговала звала је свог Творца. Сва
твар је вапајима дозивала Узрочника свог постојања и ти вапаји
су кроз уста пророка и изабраника постајали чујни. Предосећали су
и знали да ће се Творац, притајен у створењима, лично објавити
човеку, појавити не другачије него у лику створења које је и
створио по свом лику и подобију. Очовечење Бога на земљи
предосећали су сви у мери у којој су њихове представе биле јасне…
(Николај Гогољ: Тумачење Божанствене Литургије )


„КАДА смо престали да се на Литургији окупљамо око Св.
Причешћа, у Босиљковцу и Србији, и не само у њима, изгубили смо
саборни ум, престали смо праштати једни другима и почели се убијати.
Братску љубав је могуће само повратити и ослободити од
братоубилачких порива – враћањем Литургији, по свим местима, од
малих до великих, од села до градских насеља…“, рече Филип
Сенковић на Велики Четвртак, одмах после ручка, када смо кренули да
ми покаже цркву на врху Старог Гробља.
И док смо ишли између израслих борова кроз порту, према
цркви, он још рече:
„Кад год се затекнем, као сада у Босиљковцу, не пропуштам
прилику да дођем овде и да одем на службу Божју… Поп Милија је
преминуо пре неколико година. Сада је дошао млађи поп, чији су деда
и отац попови…“
Млади свештеник, коме је предстојало вршење божанственог
тајнодејства, деловао је као човек који је измирен са свима, и да нема
ништа ни против кога, и према погледу његових очију, чинило се,
колико је могуће, да чува срце од злих помисли, да се уздржава од
претходне вечери и да бди над собом. ..
Храм је био отворен, а трогодишња попова ћеркица, босонога,
као анђелчић, покушавала је да се попне степеништем до улаза у цркву.
Доиста, поп није имао више од тридесетак година. Небо је било
ведро и плаво као поглед његових очију. Док смо разговарали о
могућности изградње још једног већег храма, његова ћеркица је успела
да се попне до последњег степеника. Поп ју је ухватио нежно за ручицу
и увео у храм. Ушли смо и Филип Сенковић и ја. Те две слике су се
урезале у мене – како девојчица пузи и улази у храм, и увече служба.
У служби једва да је узело учешћа двадесетак Босиљковчана,
углавном људи у годинама. Улогу ђакона у богослужењу вршио је један
побожни Влах – из суседног села, шесдесетпетогодишњак, лаик, дугих
бркова, пепељасте косе и плавих очију, Серафим.
БОЖАНСТВЕНА ЛИТУРГИЈА Светога Оца нашега
ВАСИЛИЈА ВЕЛИКОГА служила се заједно са Вечерњем на
Велики Четвртак, и отпочео ју је Серафим говорећи громко:
Благослови, владико.
Млади поп је благословио гласно:
БЛАГОСЛОВЕНО Царство Оца и Цина и Светога Духа,
сада и увек и у векове векова.
Народ: Амин.
Серафим: У миру Господу се помолимо.
Народ: За вишњи мир и спасење душа наших, Господу се
помолимо.
Господе, помилуј.
За мир свега света, за непоколебљивост светих Божјих
Цркава, и сједињење свих, Господу се помолимо.
Господе, помилуј.
За овај свети храм, и за оне који са вером, побожношћу и
страхом Божјим улазе у њега, Господу се помолимо.
Господе, помилуј.
За просвећеног епископа нашег Игњата, за часно
презвитерство, у Христу ђаконство, за сав клир и верни народ,
Господу се помолимо.
Господе помилуј.
За све благочастиве и православне хришћане, Господу се
помолимо.
Господе, помилуј.
За ово село Босиљковац, за сваки град, земљу и оне који
вером живе у њима, Господу се помолимо.
Господе, помилуј.
За благорастворење ваздуха, за изобиље плодова земаљских
и времена мирна, Господу се помолимо.
Господе, помилуј.
За оне који плове, за путнике, болеснике, паћенике, сужње
и изгнанике, и за њихово спасење, Господу се помолимо.
Господе, помилуј.
Да нас избави од сваке невоље, гњева, опасности и нужде,
Господу се помолимо.
Господе, помилуј.
Заштити, спаси, помилуј и сачувај нас, Боже, благодаћу
твојом.
Господе, помилуј.
Помињући пресвету, пречисту, преблагословену, славну
Владичицу нашу Богородицу и Приснодјеву Марију са свима
Светима, сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу
предајемо.
Теби, Господе.
Затим је изговорена Молитва првог антифона тихо:
ГОСПОДЕ Боже наш, чија је моћ недосежна и слава
несхватљива, чија је милост неизмерна и човекољубље неисказано,
Ти Сам, Владико, по своме милосрђу, погледај на нас и на овај свети
храм, и покажи на нама и на овима који се с нама моле, твоју богату
милост и доброту.
Свештеник гласно: Јер Теби приличи свака слава, част и
поклоњење, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове
векова.
Народ: Амин.
Док се певао први антифон, Серафим, поклонивши се према
олтару, оде са свога места, и дошавши стаје пред икону Христову,
држећи орар са три прста десне руке. А по свршеном антифону,
Серафим врати се на обично место, и поклонивши се, говори:
Опет и опет у миру Господу се помолимо…
Литургија се састоји од молитава, певања, читања и обреда.
Она има свој поредак, у коме су сви ти различити елементи повезани
један с другим и само у тој вези откривају своје право значење. Свака
служба је као здање чији је сваки поједини део међусобно повезан. Да
бисмо разумели смисао појединог дела и његово значење, морамо најпре
разумети целину. Библија је прави кључ за разумевање Литургије, баш
као што је и Литургија – живо објашњење Библије.
Служба се одвијала тихо и свечано. Након Молитве верних
друге, уместо Херувимске песме (зато што је био Велики Четвртак),
певало се: Вечере Твоје Тајне:
Вечере Твоје Тајне, прими ме данас, Сине / Божји, за
причасника, јер нећу казати тајну / непријатељима твојим, /
нити ћу ти дати целов као Јуда, / већ као разбојник исповедам Те:
/ помени ме, Господе, у Царству твоме.
Алилуја, Алилуја, Алилуја…
И тако до краја Божанствене Литургије Светог Василија
Великог…

*

КАКАВ је човек који унесе у свој живот, оно што је чуо на
Божанственој Литургији ? Велики је и неизмерни утицај.
Филип Сенковић присуствовао је литургији у месном храму
Вознесење Господње још од најранијих дана свога живота. Одлазио је
тамо, прво, зато што је био у веома срдачним односима са попом
Милијом, игуманом у пензији, који је успео некако да преживи ужасе
злогласног усташког логора Јасеновац. Друго, Сенковић је волео здање
месног храма, као свој родни дом, не само зато што је било саграђено
на ванредном месту (на врху Старог Гробља), већ и зато што је у тој
цркви крштен.Ту цркву су саградили његови дедови: Павле
Мишљеновић и Маринко Сенковић. (Њихова су имена урезана
златним словима на мермерној плочи на самом уласку у храм.) Треће,
и можда најважније, Сенковић је желео да напредује и да постане бољи.
Тако је Сенковић често, нарочито после смрти своје прве жене
Августине, колико је то могуће, присуствовао Божанственој Литургији
и пажљиво слушао: она неосетно изграђује и обликује човека.
Сенковић је први пут чуо реч БОГ, овде, у босиљковачком
храму Вознесења. (Деца много лакше од одраслих улазе у литургијску
мистерију и симболику, у поредак и светињу, у атмосферу побожности.)

Сенковић је волео своје детињство и сачувао га је. Можда баш захваљујући постојању храма Вознесења
Господњег и нераскидиве повезаности Божанствене Литургије са животом?
У босиљковачком храму Вознесења Господњег, у броду – на левом зиду – стоји увеличана слика југословенског краља Александра Карађорђевића Ујединитеља.
Стојала је читавог детињства и младости Филипа Сенковића – стоји још увек. Црква је једина преживела пошасти грађанског рата, победу комуниста и успостављање истинске Страве. Што се
Босиљковац и околина није сасвим распао, што људи не одишу потпуном, непомирљивом међусобном мржњом, тајни узрок томе је и постојање храма Вознесења Господњег и дејство Божанствене
Литургије. Она подсећа човека на свету на небеску љубав човека према своме брату. „Ко хоће да се оснажи у љубави треба што чешће да учествује са страхом, вером и љубављу у овој свештеној Трпези
Љубави. Ако се неко осећа недостојним да у своја уста прима Самога Бога, који је сав љубав, онда нека гледа како се други причешћују, да би неприметно и неосетно сваке недеље постајао савршенији“.
Шта је црква?
Црква за старије Босиљковчане није место на коме испуњавају
некакве своје религијске обавезе, него место где налазе свој стварни
ДОМ, где на дар добијају светлост и радост. Црква је у овом свету
одсјај светлости коју су ученици видели на Тавору. Прва тема
литургијске године је Долазак Христов. То није само један у низу дана
које свако од нас мора да проживи. Повезаност литургијског живота
Цркве са циклусом у природи, тако је очигледна за оног који је
одрастао на селу, као Филип Сенковић. Сваки дан и сваки празник има
свој дубљи смисао. Дубљи и нови смисао Доласка Христовог, тога
појединачног дана, за побожног човека проистиче из прошлости. „То је
дан који стоји у некаквом односу према Христовом доласку у свет, то
је увек неки дан ПОСЛЕ Његовог доласка. Тако је хришћанин, пре
свега, неко ко се ОПОМИЊЕ (сећа), како пише један духовник. Он
може заборављати на Христа, он се може будити сваког јутра, мислећи
само на безначајне дневне бриге. Али ипак, на једном дубљем плану,
чак и те минорне бриге постају једно сасвим посебно искуство, ако се
човек опомиње да он није просто неки тамо Џон Смит који има да
уради ово или оно, него управо онај коме је Христос дошао, чији је
живот Христос преузео и дао му нови смисао. Ово ДАНАС, ипак, има
и једно друго значење зато што је то, такође, и један од дана ПРЕ
повратка (другог Доласка) Христовог. Тако ја као хришћанин увек
живим између два Доласка Христова: једног (који се збио) у
прошлости и једног (који предстоји) у будућности. Коначно, смисао
тога ДАНАС за мене проистиче из самих речи Христа: “ И ево, ја
сам са вама у све дане до свршетка века “ (Мат. 27, 20). Прошлост,
садашњост, будућност – видимо да време у коме живимо није само
време календарско, него и време које је изнутра обликовано и
преображено вером и хришћанским опитом (искуством) . (…) Такво
време је коренито другачије од времена човека чија је једина брига у
животу да покоси травњак, да држи новац у банци, да прода свој
„шевролет“ за „кадилак“, а потом „кадилак“ за нека друга кола и,
коначно, да умре, говорећи: „Ето, све сам имао и све је без икаквог
смисла“…

Advertisements

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s