„Бог је овде, славите га!“

То су кључне речи Литургије. Тај усклик открива саму
суштину богослужења – уводећи нас у присуство Божије.
Благопоклоњење и благослов обзнањују да су Бог и победа Његове
воље и промисла крајњи циљеви свих наших жеља, полазна тачка наше
побожности.
У храму Божјем, небу на земљи, месту на коме кроз
учествовање у Св. Литургији Цркве улазимо у општење (заједницу) са
веком који долази, са Царством Божјим, човек „и нехотице у својој
души чува дубоки утисак љубави према људима коју је Богочовек донео
са неба. Нехотице постаје милостив и љубаван према потчињенима,
ако има власт над другим људима. Ако је сам под влашћу другога,
вољније и са љубављу му се потчињава, као самом Спаситељу. Ако
види некога ко тражи помоћ, срце му је више него икада расположено
да помогне, са задовољством и љубављу даје потребитом. Ако је сам
потребит, благодарно прима и најмање дарове и моли се за свог
добротвора више него икада. И сви који су пажљиво слушали
Божанствену Литургију излазе кроткији, љубазнији у опхођењу с
људима, дружељубивији и тиши у својим поступцима“.
Велика је моћ – Свете Тајне над Тајнама – Тајне Цркве. Читав
човек, душа и тело, учествују у богослужењу зато што је Син Божији
у Своме Оваплоћењу примио у Себе целог човека и зато што цели
човек мора да буде искупљен за Бога и Његово Царство. Цела
Литургија је литија Цркве која следи Вазнесење Христово.
Ко није разумео жртвени карактер Евхаристије, ко је дошао
само да ПРИМА а не да ДАЈЕ, још није усвојио истински дух Цркве,
који је, изнад свега, прихватање и суделовање у Христовом
жртвоприношењу.
Сетимо се Херувимске песме, кађења олтара и сабрања
(вернога народа) као и преношења евхаристичких дарова у Олтар
(Велики Вход) – они чине први значајан „покрет“ (двиг) Евхаристије
– ПРИНОШЕЊЕ, као жртвени чин Цркве која приноси Богу на
жртву наше животе. Кад говоримо о Христовој жртви, не заборављајмо
лако да Христова жртва тражи и подразумева и нашу личну жртву –
наше лично „присаједињење“ Христовој жртви, стога што смо –
Његово тело и учесници у Његовом животу. Жртва је природан
покрет (подвиг) љубави, чин самодаривања, самоодрицања ради
Другога. Нема другога начина да се приближимо Богу, ваистину, него
љубављу. Бог се СЕЋА (опомиње) нас ако се ми сећамо (опомињемо)
један другога. Без обзира на број оних који приносе ову Евхаристију,
увек је цела Црква – та која приноси и бива приношена, и то органско
јединство Цркве изражено је у помињању на Великом Входу. Када
волиш некога, твој живот је у ономе кога волиш, ти му на дар
предајеш свој живот, слободно, драговољно, радосно, и то даривање
себе постаје истински смисао живота. Феномен, мистерија или
Тајанство Свете Тројице представља Тајну савршене и апсолутне
жртве због тога што је – Тајна Апсолутне Љубави. Бог је Тројица
зато што је Бог-Љубав. „Свецелост Очеве Суштине се вечно
дарива Сину и читав живот Сина је у томе да притежава Очеву
Суштину као Своју сопствену, да постоји, јесте као Савршена Икона
Оца Свога, и, коначно, ова узајамна жртва савршене љубави, овај
Очев дар Сину јесте сам Дух Божији – Дух, Живота Љубави,
Савршенства, Лепоте, свеколике неисцрпне дубине Божанске
Суштине…“
(…)” Чим се родимо ми већ почињемо да испуњавамо своје
људско назначење (судбину). А то значи да – у сопственој ситуацији
и нама само даним условима – испуњавамо, оно што је била испунила
Пресвета богомајка.
А шта је то она испунила? Пре свега, она је била
уведена у Храм, а исто то се дешава и нама: и нас такође уводе у
храм, Крштењем и Миропомазањем..
То значи да се на неки начин издвајамо из света и да ступамо
у истински живот у Богу, да се наш живот посвећује и предаје Богу.
Ваведење Пресвете Дјеве је празник захваљујући коме можемо
разумети шта би имало да значи наше посвећивање Богу.
(…) Истински људски живот почиње, поимањем
да све припада Богу и да нема веће радости од приношења Богу онога
што припада Богу…” (Александар Шмеман: Литургија и живот)

ВРЕМЕ ЉУДСКОГ ПОСТОЈАЊА УГЛАВНОМ ОСТАЈЕ БЕСМИСЛЕНО, ОСИМ АКО СЕ НЕ ПОЈАВИ
НЕШТО ШТО НАДВЛАДАВА ТУ БЕСМИСЛЕНОСТ.
Човека ништа не може спасити, осим – примање Духа Христовог у себе. Не може нам помоћи ништа магијско, ни институција, бирократија, врело национализма. Јер Свети Дух суди не само пуком припадању Цркви, појединцима, него и скупинама, парохијама и епархијама. Не само у Босиљковцу, већ и у многим другим
Босиљковцима, варошима и градовима – како је понекад говорио Сенковић – парохија као људска установа врло лако је Христа заменила нечим другим: световним духом успеха, људске таштине и људских
достигнућа. Дошавши на власт, комунисти су силом и на други начин, широм отворили врата, најпогубнијим искушењима.
Где је Бог? Ко га је видео?! Тако су чланови Партије (у Босиљковцу и другде) говорили људима. Тако говоре они који никада нису крочили у храм. И они које је завело идолопоклонство.
Зар је Христос дошао у свет само да би се као Бог јавио људима? Бог је дошао и долази да би узео на Себе све грехе и трагедије овог света, не само да би био Бог за нас људе, него и ЧОВЕК ЗА БОГА. Шта то значи? Да ће Неко страдати, да ће познати све фрустрације и трагичност људског постојања и изнутра их
преобразити у радост. Сенковић је схватио да је наше време време субверзивног индивидуализма и себичности, чак и у вери. Много их је, премного, који не схватају да је Бог пре него што нас је спасао као
личности обновио ТВОРЕВИНУ. Свет је творевина Бога.
И Бог је (како кажу) „толико заволео свет да је Сина Свога Јединороднога дао за њега“ (Јн. 3, 16).
Када је Христос ушао у воде Јордана, учинио је и њих и читаву природу саставним делом своје Епифаније,
Оваплоћења.

Advertisements

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s