НИШТА нас је дочекало на почетку, тј. уочи Великог Четвртка 1995. године, по доласку у Босиљковац.
НИКО не треба да живи само од својих речи. Зар не, Филипе Сенковићу, свакоме писцу треба забранити да зарађује новац продавањем својих речи и мисли?
Било би добро да сваки писац буде по занату нешто друго и орач по наследству. Да живот не би пролазио тек тако, сваки човек нека ради неки посао користан и опипљив. Нека буде земљоделац, пекар, обућар, ковач, златар, професор, лекар, библиотекар, архивар, археолог или дипломата. Јер речи и мисли нису неко занимање него животворна музика сваког занимања. Павле Мишљеновић био је
првенствено општински писар, ратник и онај који је сазидао „Велику
магазу“ и храм Вознесење Господње. (У историји српске књижевности
остали су запамћени они писци који су по занимању били нешто друго:
владари, епископи, трговци, лекари, дипломате, цариници, професори
и учитељи, официри и робијаши…)
Пожељно би било да писац буде – археолог (попут Драгослава
Срејовића). Када је писао о рату и миру, догађају који је само једну
генерацију старији од Толстоја, Толстој је био археолог „у најбољем
смислу, мада не покушава да ту епоху егзатно реконструише ни неким
реквизитом, ни на ма који други начин. Он једноставно зна како се
осећао Кутузов пред Бородинску битку, а како обичан Рус или
Француз; значи, свеукупан живот у једном тренутку. Неки идеалан
археолог би, можда, успео да реконструише далеку прошлост на
30.000, на 40.000 година уназад, да замисли емоције, страсти, све што
ће то праисторијско, а нама слично биће нагонити да нешто чини,
ствара, мисли или смисли у одређеном тренутку. И онда можемо рећи
да је свака рукотворина отисак, врло сложен, људског ума или емоција;
самим тим, оне никада нису саме себи циљ. Прављење једне секире, или
ма ког предмета, много је компликованији процес него сама његова
функција. Човек не прави секиру да би њоме оборио дрво – јер он то
може на различите начине да учини – већ да нешто оствари по
претходном концепту. (…) Зато сам био током читаве своје каријере
непопустљив: снажно сам се опирао струји која је сматрала да човека
може сагледати преко његових примарних потреба, помоћу
реконструкције онога што је користио за исхрану, сировина које је
познавао и својих личних потреба. (…) По мени, сматра Срејовић,
археолог сваку рукотворину мора посматрати малтене као уметничко
дело, да пронађе читаву игру која је претходила и мотивисала
обликовање тог објекта. Ту је, значи, мање важна функција предмета,
него њена предигра, оно што је претходило самом настанку објекта. Кад
човек погледа људску, скоро безвремену прошлост, коју данашња
археологија процењује на два милиона, па и више година, човек стваралац
би морао бити њен главни предмет. У том смислу,
археологијом би се вредело бавити и кад је о савременом човеку реч.
Историја данас бележи само оно што је на површини. Истакнуте
личности, људе који би да оставе запис за собом, који верују да наше
време има посебан смисао, да је понеки догађај вредан памћења. Али
не бележи оно што је у језгру. Историју занима спољна пена у
односу на центар збивања; од силних свакодневних догађања ретко
ко је способан да издвоји срж. Бележи се оно што данашњици одговара
да буде забележено као значајно, а то не мора бити суштина, оно што
је покренуло збивања која вуку унапред. У археологији не треба да
постоје значајне и безначајне ствари. Све је подједнако значајно. Ако
умемо да прочитамо једну људску рукотворину, то је много егзактнији
доказ од ма ког писменог исказа, који може бити конструкција или
обична лаж…“
Од Павла Мишљеновића остале су нам многе рукотворине:
рукописи, копија Заштитне повеље босиљковачког храма Вознесење
Господње, сама црква, салаш у Дубравама, кафана „Велика магаза“.
Сада су улазна врата „Велике магазе“ – она која су некада широм била
отворена путницима намерницима и Босиљковчанима – закована двема
даскама. Закованим унакрст. (У „Велику магазу“ се улази са друге,
јужне стране – из дворишта. ) Ко је заковао те даске и када? Бора
Мишљеновић крајем шесдесетих ? Онај који је схватио да је Свечовек
Распети Бог у свему?
Можда све што постоји на земљи и није ништа
друго до крстови Распетога Бога? „Велика магаза“ је (као и живот)
(погледа ли се дубље) – КАО МИШОЛОВКА. Над њом бди смрт.
И кроз време она је извлачила из те мишоловке метафизичаре и
оне друге, себи за храну. Преостали чекају свој ред и лактовима
одржавају га што је могуће даље…
Постоји ВРЕМЕ и чини се да је оно, заједно са сунцем и
месецом, у завери са смрћу. Није ли и Босиљковац и читав свет,
мишоловка? Историју не видимо добро, јер нам је окренута леђима.
„Како да јој сагледамо лице, како? Ми и историја гледамо се само
леђима, у бегању једно од другог. Како да се сагледамо лицем у лице?
Ако трчимо кругом, састаћемо се једног поподнева и погледати очи у
очи. Но ако трчимо на истој правој линији, у супротном правцу, како
ћемо се игда сагледати? Или ако је наше кретање у спирали тако, да се
прошлост увија спиралном пупку а ми спиралној периферији, о
сапутниче мој под месецом и смрћу, како ћемо икад моћи видети лице
историје? „
( Ове редове је обичном оловком два пута подвукао покојни
Бора Мишљеновић на старом сачуваном издању књиге Николаја
Велимировића, из 1920. године, која је лежала на столу за којим је
читао и писао. )
Тај сто је имао и фиоке и једну од њих Филип Сенковић је
упамтио по следећем: Павле Мишљеновић славио је Св. Лазара и онда
када је његова друга жена – баба Петра – умрла. Славу су припремале
Павлова унука Божана, Филипова мајка, и Павлова снаха Љуба
Паћина. „Кум“ (тако је П. Мишљеновић ословљавао Владу Пековића
– Шапера) донео је Филипу пар младих голубова, и пошто
тренутно није било голубарника, покојни Павле Мишљеновић је
допустио свом праунуку да их привремено затвори у фиоку његовог
стола. Слава је потрајала неколико дана, сеоски свирачи ишли су од
куће до куће и увесељавали госте. Долазиле су Циганке Лазарке и
играле и певале. Водичи мечака имали су на раменима мајмунчиће и
гонили су мечке да играју испред кућа и да се пењу уз стабла. На
голубове су заборавили. Два-три дана после славе, кад се кућа
распремала, Филип се играо на стази поплочаној циглама оивиченој
шимширом. Играјући се угледао је колону мрава која је текла као
црна речица према Великој магази. Пошао је њеним током и стигао
испод прозора собе свога деда Павла и зачудио се када је угледао да
речица мрава тече уза зид и увире кроз отворен прозор. Кад је ушао
у кућу и стигао у деда Павлову собу у којој у том тренутку не
беше никог, угледао је опет колону мрава како тече низа зид, како
мили по патосу, како се поново пење уз једну ногу од стола и увире
у једну од фиока. Када је отворио фиоку, запахнуо га је одуран воњ
! Видео је на дну фиоке голубије перје и на хиљаде црних мрава како
миле око два бела голубија костура…..
Та слика је обременила детиње тело, обременила је душу, као
што је – смрт (Павла Мишљеновића, неколико недеља касније) –
обременила дух. Бреме тела једно је бреме за тело, осећао је, после,
Филип Сенковић. Бреме тела два је бремена за душу. И четири
бремена за дух. А бреме душе значи четири бремена за тело и шеснаест
бремена за дух. Филипу Сенковићу се чинило да је прошло хиљаду
година док она два бела голубија костура нису полетела из фиоке стола
и винула се у небеса. Они су повели дух да носи душу на својим
крилима, да лети…
(008) Архив ДИБИДрУС 