Успешнија је на земљи организована глупост него дезорганизована памет…

ЗАР само тако и толико о боравку у Босиљковцу? Зар
ништа више није вредно спомена? Ни дом родитеља Филипа
Сенковића, ни соба у којој је рођен?
Не! Све ја важно, али је храм најважнији. На њему се вреди
задржати, на Вознесењу Господњем, јер „храм је језгро у којем је
сабијено све што је учествовало у стварању света. Али само стварање
је једна наглост, налик на отварање врата. Тако и преображај који се
догоди у храму значи да биће добија нову снагу која га преображава,
уздиже, али и покреће. Храм је почетна станица и стално прибежиште
свега створеног. Да би створено заиста и постојало оно мора да изађе
на врата и да крене у слободан свет“.

Српски песник који је то написао, ишао је својим путевима и дошао до оних ствари до којих је стигао
покојни писар Павле Мишљеновић, или његов праунук, професор
Филип Сенковић, пишући тужну и невероватну повест једног села
на североистоку Србије. У Великој магази главно место припада
изградњи „Велике магазе“ и месног храма Вознесење Господње.
Храм је завршни облик једног развоја. То је и место на коме је
присутна небеска сила. У храму Бог људе својом моћи чини
судионицима и деоничарима својих доброчинстава и свога вечног
живота. Иако пребивалиште Бога не припада овом свету, храм се на
известан начин поистовећује са тим пребивалиштем, тако да у храму
верујући ступају у додир са Богом. Овај симболизам који представља
врхунац људске историје, њен завршни облик, наметнуо се Филипу
Сенковићу сам од себе када је писао Велику магазу. Симбол храма,
у схватању религијских мислилаца, има своју неоспорну улогу у Божјем
народу. Храм у Јерусалиму био је средиште Јахвина култа, не
поништавајући ипак сва остала светишта. Божје пребивалиште је на
небу, али храму као узорак служи небески двор, који по храму постаје
на известан начин присутан и овде на земљи. Црква је – духовни храм.
Двојство храма ће на крају времена бити превазиђено и верујући ће тада
достизати Бога без потребе за посредством било каквог знака, тачније,
гледаће се са Богом у лице, и тако узети потпуни удео у његовом
животу.
„На поду храма је огњиште где енергије света једна другу
укрешу.Ту се отварају врата лавиринта, вир што се непрекидно окреће
у тврдој земљи. По трагу крви се стиже у подземни свет и помоћу крви
која оставља траг као Аријаднин конац налази се пут натраг до
жртвеника који је успео да отвори врата подземља, да узнемири
стециште мртвих. Смрт је побеђена!“

Писцу ових редака – неуморном и радозналом орачу живе традиције запало је у део да продре у тамни
вилајет једног скоро непознатог, заборављеног поднебља, у ризнице
што чувају товаре које су ту истовариле оне лађе спашене после
потопа. Песник је открио поноре земље који су испливали на њену
површину у живописним пределима североисточне Србије (Ртња,
географског и митолошког средишта Старе Европе).
Права повест Босиљковца нису Босиљковчани и њихове
фамилије. Тражити све у човеку, и очекивати све од човека? Човек то
може чинити и биће обогаћен разочарањем и гађењем. Повлачењем у
себе и у своје очајање.

Месни храм је место најближе Богу и једној Немогућој књизи.

Открива ли оно нешто, повест места и мештана?
Бога? Шта се о Богу зна? НИШТА, каже песник, и додаје: „али
то не смета ништа. Важно је да се Ништа сазнаје и зна. Ништа је
најважнији атрибут божанског. Само су неки теолози и кабалисти од
ничег хтели да створе једно велико нешто. „Нешто“ никада није велико.
Све праве теологије као и свака молитва и медитација, покушаји су
бављења у ничем. И откриће тог ничег у себи: његове снаге,
разноврсности, свеприсутности. (….) Веровање у ништа, најближе је
веровању у све…”
Уместо Крстоношног Храста на врху Старог Гробља, затекли
смо само огроман црни трули пањ. Да ли је и судбина рукописне
заоставштине фамилије Мишљеновић и Сенковићевог рукописа слична
судбини тог босиљковачког Крстоношног Храста? Који је посечен, пре
него што се с а с у ш и о – првих послератних година – разбијен у
делове, у цепанице, како би лакше био пренет на теретни воз и
транспортован у велике градове да у временима најжешће студени на
породичним огњиштима огреје прозебле укућане?
Тај пањ је умео да прича, и исповедио се у тишини порте:

Тражио сам надахнуће од човека, и омлитавио сам као
павит, што се савија у врео песак да нађе воду.
Бог је имао чистије обиталиште у природи, у дрвећу, у
буквама, у брестовима и храстовима, него у човеку. И дрвеће је
пружало бистрији извор мира и среће него човек. Ја, некадашње
посвећено дрво, мирни и хиљадугодишњи Кртоношни храст, на врху
Старог Гробља, давао сам више надахнућа, више светлости и
истине, и више љубавног огња што осветљава широки и вечити
живот, и заштиту од непогода, грома и олуја, него било који други
самозвани цар или вођа.
Зашто нас човек никад братом не назива – горди човек –
нас смирене и величанствене крстоношне храстове?Научили бисмо
га стрпљењу.
И чистоти. И ведрини.
Они који су дошли к мени са секиром на рамену, никад нису
ослушнули моју столетну ћутњу, нити су икад разумели моје
шумљење.
То су разбојници који су дошли с телом, да нађу огрева за
тело. Нису дошли с осећањем братства да се здраве са мном, још
мање са смирењем, да ме питају за истину, за савет. Да су дошли
с душом, срели би душу… Магарац боље од човека зна:
Успешнија је на земљи организована глупост него
дезорганизована памет…
И пчела човека може научити нечем важном: Пчела пуни
кошницу медом, право пуни земљу горчином. Страх од жртве страх
је од вечног Божјег занимања. Како ћеш разумети и заволети Бога,
док не осетиш сласт његовог занимања?…

Advertisements

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s