Парадокс. Ослобођење – окупација


(Такозвано ослобођење или окупација комуниста)
ПОП Николај Јакушев побегао је од терора бољшевика, а
дочекао је дане и ситуацију која је била иронија историје и судбине.
Када су „окупатори“ и њихови домаћи помагачи стезали обруч око
разбијених групица партизана у нашем крају, поп Николај је крио
учитеља Мику „Брку“ и неколико његових другова у олтару наше
босиљковачке цркве! Јер волео је учитеља Мику „Брку“.
Почетком септембра 1944. године кад су одступале немачке
јединице из Русије, није пошао за Немцима. Био је већ стар да би
поново бежао од баука комунизма. Прве претходнице Црвеноармејаца,
који су гонили те немачке јединице, дошле су уз Зукву, са севера.
Једног поднева, док смо Петра, поп Јакушев и ја ручали, одјекнули су
рафали испред ВЕЛИКЕ МАГАЗЕ. Неко је кундаком лупао о
закључана улазна врата. Отворила је Петра, а унутра је упао мој унук
Бора! у пратњи двадесетак правих Руса. Бора је загрлио прво мене, па
попа Јакушева. Затим се окренуо налевокруг и почео да пуца кроз
прозор. Прштало је стакло. „Деда! идемо на Берлин! на Берлин!“ викао
је Бора. Руси су се грлили са попом Јакушевом. Петра је сишла у
подрум и донела балон вина. Однекуд се створила и „гармоника“. Бора
ми је објаснио да се крио са неким „позадинским радником“ у околини
Дубрава у земуници и да се Русима прикључио кад је међу њима
препознао једног бившег шлосера из К., који је још 1941. године стигао
до Русије. Како Руси пију – попили би и Бога! Петра је донела и други
балон. Затим су отишли у Порту и поп Јакушев је изгурао два бурета
са вином под орахе и чашћавао своју, нашу браћу. Руси су пролазили
неколико дана кроз Босиљковац. Бора је отишао са њима, али није
стигао до Берлина, већ се у Пожаревцу прикључио оној српској
народно-ослободилачкој јединици, којој је добровољно приступио и мој
кум Влада Пековић – Шапер.


У Босиљковцу је одмах, чим су прошли Руси, постављена
НОВА НАРОДНА ВЛАСТ. Изабран је Месни НОО на челу са
Гргуром Њагојевићем и започела је мобилизација. Мобилисана
годишта су без дана обуке отерана на ратишта западне Србије, Босне
и Срема…
Тек када је изабран Месни НОО црвеном масном фарбом и
словима великим пола метра написали су на спољњим зидовима
Општине Босиљковац, крчме мога сина Божидара, основне школе,
бившег дућана Животе Сенковића и ВЕЛИКЕ МАГАЗЕ:
ЖИВЕЛА ФЕДЕРАТИВНА НАРОДНА РЕПУБЛИКА
ЈУГОСЛАВИЈА!
СМРТ ФАШИЗМУ – СЛОБОДА НАРОДУ!
Био је присутан и секретар Среског НОО, предратни правник
Р. Д., унук мога колеге деловође М. Д., па сам га упитао шта значи
оно „федеративна“. Ова нова Југославија створена народноослободилачком борбом имаће шест равноправних република, које ће имати своје парламенте и владе, рече, како је одлучено на Другом
заседању АВНОЈ-а. „А ко је био на том заседању АВНОЈ-а?“
„Представници свих наших народа“.
Тај разговор о југословенској федерацији наставио сам, наравно, и после тога исписивања парола, са мојим старим пријатељима мајстор Луком Добротом и Маринком Сенковићем. (Мајстор Лукин
син није хтео да се врати из немачког заробљеништва у Србију – отишао
је у Америку.) Да ли је федералне јединице требало образовати на
националној основи? Знао сам: Швајцарска је држава састављена од 23
кантона, иако има три нације – Немце, Французе, Италијане и
малобројне Ретормане. Питао сам се: Да ли је равноправност доследно
изведена? Разграничење федералних јединица подстицало је у мени
извесне резерве. Ако је одлукама АВНОЈ-а признато онолико народа
колико их је било у предратним резолуцијама КПЈ и одлукама и
директивама Коминтерне, која је у овим, као и у свим другим питањима
политичке стратегије и тактике КПЈ, имала велики, па и одлучујући
утицај, то је нешто што није добро. То се на силу може наметнути, али
само се силом може и одржати. Не може се сакрити: Све наше земље,
све наше федералне јединице нису биле сразмерно представљене у
АВНОЈ-у. Такве су, кажу, биле прилике под којима су комунисти
радили. На АВНОЈ -у је најмање било представника из Србије. То је
за чуђење, на први поглед, имајући у виду чињеницу да је од почетка
НОБ био велики број Срба у јединицама НОВЈ. Ево како је скројена
нова или Титова Југославија: Словенија је узета у границама бивше
Дравске бановине; Хрватска у границама бивше савске бановине са 13
срезова бивше Приморске и Дубровачким срезом из бивше Зетске
бановине; Србија у границама пре Балканског рата са срезовима узетим
од Бугарске Версајским миром; Црна Гора у границама пре Балканског
рата са Беранским и Которским срезом и Плавом и Гусињем. Ова
питања су сасвим умесна и разумна и на њих се мора одговорити
изричито, ако не данас, а оно кроз двадесет или тридесет година:
Зашто су, осим Македоније, различите федералне јединице формиране
у границама у којима су биле у различитим историјским тренуцима у
распону од преко шесдесет година – од 1878. до 1939. године? Зашто
су за једне федералне јединице узете границе које су за њих
најнеповољније? Словенија, Босна и Херцеговина и Македонија добиле
су веома повољан територијални статус. Зашто је Црна Гора формирана
у границама пре првог балканског рата? Зашто јој, као ни Србији, нису
признати резултати ослободилачког рата против Турака? Зашто
авнојевској Србији нису признати резултати ослободилачких ратова
против Турске и Аустроугарске, које је она водила од 1912-1918.
године? Може ли се ратним одлукама највишег партизанског
руководства одредити територијални статус Србије као да поменуте
ратове уопште није водила?
Ја хоћу то да знам. Јер ја сам учествовао у балканским и у Првом светском рату. Ја сам стварао кућу коју сад неко – потезом пера и силе, дели како му се ћеифне. Мајстор Лука ме прекидао смејући се:
„Јесте ли упоредили границе такозване авнојевске Србије и тзв.
Недићеве Србије под окупацијом?“ Коме у слободи и миру треба таква осакаћена Србија? И да ли то може бити у интересу и овакве Титове Југославије?
Српски и црногорски комунисти треба да се постиде – и пред својим очевима и историјом, нарочито онај Ђилас. Председништво АВНОЈ-а је 3. августа 1945. године донело ЗАКОН О РЕВИЗИЈИ ДОДЕЉИВАЊА ЗЕМЉЕ КОЛОНИСТИМА. Сретен Вукосављевић, као савезни министар за колонизацију, супростављао се намери да народна власт расели колонисте, па је о томе говорио на седници Председништва АВНОПЈ-а: „Другови, ја морам одмах на почетку да изјавим да предлог овог закона није потекао од Министарства за
колонизацију, иако је из његовог домена, и био сам у току дискусије која је вођена врло жучно и са неоправданом анимозношћу према људима који нису нимало криви за оно што је рађено годинама у
Македонији и на Косову и Метохији… Нисам зато да се под видом исправљања ранијих грешака чине нове, можда још теже…“ То што је у предлагању закона заобиђен Вукосављевићев ресор није било нимало
случајно, јер је због његових ставова влада у међувремену формирала Аграрни савет за чијег је председника именован Јеврејин МОША ПИЈАДЕ, као човек који ће спровести ту ствар до краја. Тако је забрањено законом Србима и Црногорцима да се врате на Косово и Метохију на њихова огњишта са којих су их отерали фашисти 1941. године. То је било толико неразумно и сулудо, али: Обласни комитет КП Косово је захтевао, а Политбиро је одлучио да се Срби и Црногорци не могу вратити на своја огњишта. Јер Срби су СТУБ
ХЕГЕМОНИЈЕ (зна се генеза те политике – једино српски комунисти нису хтели да знају!). Кратковида је то и опасна и подмукла политика! Срби су колонизирани у Војводину са Косова, из Босне и Херцеговине, Црне Горе. Усташе су их за време минулог рата десетковале у Хрватској и масовним злочинима над њима побољшали статистику у корист Хрвата. Тако се остваривала после рата – прокламована још у резолуцији Пете земаљске конференције КПЈ – „борба за слободу и равноправност арнаутских мањина на Косову и
Метохији и у Санџаку и за протеривање из тих крајева свих колонистичких елемената помоћу којих српска буржоазија угњетава арнаутске масе“!
У вили на Дедињу – у вили власника листа „Политика“, једног
од Рибникара – одржана је 4. јула 1941. године седница Политбироа
ЦК КПЈ на којој је донета одлука о подизању општенародног устанка
у Југославији: одатле је Тито изашао из Београда и пошао према оним
крајевима Србије које је упознао четрнаесте као аутроугарски каплар.
Од дана када сам сазнао ту околност – не читам више „Политику“.
Из виле Рибникара је кренуло зло у Србију које ће потрајати… Све ми
се то гади и камо среће да сам умро и да све то нисам сазнао!
Али, мени је изгледа досуђено да и на својој кожи доживим благодети „ослобођења“!….

Advertisements

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s