ВОЂА РЕВОЛУЦИЈЕ И ПОЛИТИЧКЕ КУКАВИЦЕ

„… Што се тиче вас, ваша улога убудуће биће у томе да будете не
само чувари него и носиоци наше стварности, да приказујете нашу
стварност у штампи онакву каква она јесте и да одговарате својим
достојанственим језиком на клевете. Читава наша штампа треба да
буде у томе јединствена, треба да има једну линију, један тон. Код
нас је данас читава ова ствар, читава ова борба тако јасна да нико
нема разлога да се колеба, осим ако није политичка кукавица. Само
политичка кукавица, која хоће да шпекулише, може се данас колебати.
А таквима код нас нема мјеста, јер кад је 98 посто људи у нашој
земљи дубоко ријешено да истраје до краја и да се не да поколебати,
кад читав наш народ, сви наши трудбеници чине невјероватна чуда од
напора, дајући све од себе за побједу наше праведне ствари, онда ту
нема разлога за колебање. Колебљивцима у нашим редовима нема
мјеста, а наша линија је принципијелност и непоколебљивост…“
( Јосип Броз Тито, О дужностима и задацима новинара, „Борба“, од
10. новембра 1949. године)
Стенограм овог говора који је Вођа одржао дописницима
Тањуга, прочитао сам (као и друге Титове говоре у „Борби“,
захваљујући понајвише нашем учитељу Мити Кујунџићу, који ми је
поклањао новине, кад их прочита), и неке ствари подвукао. Мој унук
Бора одмах после „ослобођења“ завршио је новинарски курс и радио
је једно време као новинар „Борбе“ и „Политике“.
Комунисти су будно мотрили како раде „наши журналисти“.
Вођа је „прописао“ правила и дужности деловања новинарима: „Да,
ваша је дужност да откривате и слабости, јер, не заборавите, ми се
критике не бојимо и ми треба да шибамо по нашим слабостима. Ми то,
разумије се, не радимо због тога да бисмо код тога остали, него зато да
би се исправљале гријешке. На тај начин ви помажете и морате помоћи
и нашим народним властима у њиховом раду. Ви ћете помоћи одоздо
на тај начин што ћете дати слику онога што се доље, на терену догађа
– и зато је важност вашег рада и у том погледу огромна“.
Читава је штампа и пропаганда – диктирана ОДОЗГО. Вођа
то отворено каже: „Гдје год центар није давао основну линију, скретало
се у једном или другом правцу, показивало се да људи лутају и да још
не могу са успјехом захватити оно што је основно. А код новинара,
нарочито код дописника са терена, најбитније је да имате моћ
запажања, да у првом реду дубоко схватите суштину данашњег
друштвеног преображаја наше земље. Шта то значи, другови? То значи
бити политички зрео. Да би човјек био политички зрео он мора учити,
стално и много учити…“
Заводљив говор, (не)искрен, али у суштини – Вођа тражи од
целокупне штампе и новинара да буду идеолошке слуге, зависни људи.
Са највише идеолошке предикаонице једнопартијске државе Вођа
захтева и наређује: „Ви, другови и другарице, иако сте млади, вршите
својим радом велику улогу у општем преваспитању и васпитавању
наших широких народних маса у социјалистичком духу. Та је ваша
задаћа врло важна и ви зато треба да се трудите да дате што више од
себе“. Или: „Ваш позив је, дакле, велики и частан позив, јер штампа
код нас игра другу улогу него у капиталистичким земљама. У
капиталистичким земљама штампа се највише воли бавити сензацијама,
тамо она треба да сервира малограђанину такве чланке и сензације који
ће му омогућити да послије ручка, пошто их прочита, добро заспи. Тамо
је потребно што више сензација, а није важно и не пита се да ли је
нешто истина или није. Главно је да оно што је написано заголица
радозналост малограђанина, да га одобровољи – и то је све. У тој
штампи мало се важности придаје истини, мало се полаже на
квалитет…“
Тако се од једног часног позива правио најнечаснији на
неодређено време.
Вођа се залагао за истиниту штампу, моралну, у
социјалистичком духу. Он вели: „…наша штампа мора бити на висини.
Она мора бити дубоко морална, истинита, стварни одраз онога шта се
код нас догађа. Она не смије преувеличавати ствари, а не смије их ни
уљепшавати“.
Мој унук Бора, новинар, киднапован је једне ноћи из свог
београдског стана, а о томе, или не дај Боже о свим оним масовним
послератним хапшењем домаћина и сељака и тобожњих непријатеља,
штампа не пише. Штампа коју Вођа контролише, прећуткује најважније
ствари…
Вођа вешто манипулише масама, њиховим незнањем. Он
тобоже тражи да штампа „износи“ стварност онакву каква јесте, али
ништа од тога. Вођа вели: “ Цио свијет данас говори о томе и пита се
какав је то народ који толико ради, који даје добровољно толико
бесплатног рада; како може тај народ радити бесплатно. То не разумију
људи у капиталистичким земљама, јер је тамо све за паре“. Вођа народу
јефтино подилази, да би му могао намаћи јарам, тешки јарам
добровољног ропства, на многа лета. Вођа је демагог и вешт лажов. Он
каже: „Наши народи имају од давнине дубоки осјећај за правду. Појам
правде је дубоко усађен у душе наших људи и баш због тога они
највише мрзе неправду. Нека нико не мисли да наши обични људи доље
не схватају појам социјалистичке правде…“ Правда је једна, а не
социјалистичка или капиталистичка.
„Постоји на селу, разумије се, класни непријатељ – иако
малобројан, али постоји – и свом силом се опире извршењу својих
обавеза према држави, то јест нашој социјалистичкој заједници. То је
упоран противник нашег социјалистичког уређења и тешко се мири са
судбином. Он је глух и слијеп према свему овом новом код нас. Он
настоји гдје год може да превари државу из својих егоистичких побуда.
Њега се не тиче заједница, њега се не тиче невоља или срећа других.
Али, и за такве постоје закони, чију ће тежину они морати да осјете.
Закони су ту да погађају кривце, а не недужне. Треба будно чувати
нашу социјалистичку заједницу и према народу имати човјечански
однос. Треба више људима објашњавати, доказивати и тако даље, него
поступати грубо, административно, или, боље рећи, бирократски. Нека
та опомена буде стално на уму свима онима који често долазе
непосредно у дотицај са народом “ (Вођа у свом говору На Нову 1950.
годину, „Борба“ од 1. јануара 1950.) Са „класним непријатељем“ на
селу, у Босиљковцу и околини, социјалистичка држава се сурово
обрачунавала на разне начине. А понекад ноћу, и моткама, преко својих
партијских активиста. Нико о томе није смео да зуцне, нити има о томе
помена у њиховој штампи. Кад Вођа, шеф државе са највишег места
отворено прети „класном непријатељу “ на селу – својим политичким
противницима – законом, може се замислити какво је то охрабрење за
његове следбенике и јуришнике. Каква је, у ствари, створена клима за
безакоње. Вођа није глуп: шта ми о њему знамо? Свет је у његовом
лику подметнуо нашем народу, не само Србима, већ и Хрватима,
Словенцима и осталима, кукавичје јаје! Вођа је постао – све, више него
црвени цар, стуб комунистичке државе, извор и ушће њено. Све је
подвргнуто, апсолутно све, његовој неприкосновеној апсолутистичкој
власти. Горе него под Обреновићима. Лични режим једног човека, чију
прошлост његови другови вешто крију, заоденут је обландама
демагогије, социјалне утопије, полетом колективизма. КПЈ и њеном
шефу и Вођи није довољно што господаре народима Југославије, они би
да господаре и мислима и душама милиона. Они би да све контролишу
и усмеравају. Тешко овој земљи под овим тиранским режимом који себе
приказује као народно-демократским. Он силом незадрживо продире у
све поре земље и друштва. Обраћајући се свршеним ученицима
Учитељске школе из Новог Пазара („Борба“ од 4. јануара 1950.
године ), Вођа вели: „А и сами знате да је било доста примјера
запостављања наших учитеља баш у крајевима у које ви одлазите. Но,
ми смо ријешили да енергично спроведемо нову линију и подигнемо
углед и ауторитет наставника и учитеља на степен који одговара
њиховој улози у нашем друштву. Јер, учитељи васпитавају људе,
васпитавају нашу дјецу и зато се према њима треба односити као према
таквима. Досад је, међутим, било случајева да су их народне власти
запостављале и да према њима нису имале правилан однос…“
Или: „Некада је учитељ код нас, заправо у старој Југославији,
иако смо ми међу учитељима имали доста снажно упориште, стварно
био упориште режима…… Данас учитељ треба да буде носилац
социјалистичке мисли и конструктиван творац социјализма. Он треба да
буде упориште народа, упориште народне државе. Ту је ваша улога
огромна. Јер, ко је близу народа? Од цјелокупне наше интелигенције
најближи широким народним масама је учитељ. Он највише долази у
непосредан додир с народом, он свакодневно види његов начин живота,
он му помаже и може да му помаже и да га учи баш зато што је с
њим у непосредном дотицају. Зато и ви, другови и другарице, као и сви
остали наши учитељи, треба да посветите велику пажњу културном
уздизању нашег народа. Ако засад код нас још не може да се осјети
онај брзи пораст животног стандарда, а у животни стандар код нас
спада не само храна и остали материјални услови, него и културни
развој, – за кратко вријеме то ће се осјетити у знатно већој мјери, и
осјећа се из дана у дан све више. А стимул за бржи развој може бити
једино осјећање потреба код тих наших сељака. Немојте мислити да је
тако једноставно научити нашег заосталог сељака да културно живи, да
има љепшу собу, љепши намјештај, да има радио, да посјећује разне
културне приредбе, па чак и да у погледу исхране живи културно.То
није тако лако, јер он је вјековима навикао на ниво на коме је досад
живио и зато му треба помоћи да се уздигне више и да научи живјети
културним животом…
Ја сам увјерен, да ће ваш рад бити награђен успјехом. Гледајте
да добро васпитавате нашу дјецу, да од ње створите дјецу наше
социјалистичке земље…“
Султански, партијски, тирански налог учитељима. Учитељима је
издиктирано и наређено од Вође да од деце стварају децу страве,
будуће идеолошке послушнике, као некада Турци јањичаре. И Турци,
наши вишевековни окупатори, нису били тако изричити и ригорозни,
као комунисти, јер нису купили сву српску и хришћанску децу за
јањичаре, и не сваке године. Вођа и југословенски комунисти су се
одлучили на нечувен подвиг: да све наше школе, од основне до
универзитета, претворе у своје сабирне и регрутне јањичарске центре.
Вођа и комунисти су одлучили да се обрачунају са патријархалним
српским селом и да и сељаке путем њихове просвете без Бога претворе
у безбожнике и своје идеопоклонике. Гледао сам са гнушањем својим
очима: наши учитељи Мита и Мара Кујунџић спроводили су ове
„директиве“ диктиране одозго. Учили су нашу децу историји која
почиње од 1937. или од 1941. године. Организовали су приредбе,
прославе државних и једнопартијских празника: Дана жена, Првог маја,
Двадесет и петог маја – Дана младости, 4. и 7. јула, итд. Учитељ Мита
Кујунџић водио је своје ученике у шуму да им покаже где су се за време
„ослободилачке борбе“ крили партизани, до земуница и потајница.
Тамо су пошумљавали голети. Учитељ им је уливао у главу – оно што
је читао у књигама писаца учесника грађанског рата на комунистичкој
страни…Саветовао им је да беже од попова и цркве, „као ђаво од
крста“.
Сељацима је утерана страва у кости. Вођа је грмео са своје
предикаонице у име тобожњег новог, претио: „На другој страни, постоје
и они људи у крајевима у којима је било много богатих сељака, којима
смо ми аграрном реформом од стотину или двије стотине хектара свели
посјед на тридесет хектара, а остало смо дали беземљашима. Многи од
њих су се притајили и искоришћују сваку прилику у којој могу да
напакосте нашој новој држави.Зато смо ми оне од њих који су то
заслужили ставили тамо гдје спадају.Многи су се од њих и опаметили
кад су видјели да се овде не да ништа више учинити, али постоји још
приличан број тих људи који гаје наду да ће се нешто код нас
промијенити и роваре.И са њима ћемо изићи на крај. То су ти елементи
на селу који представљају остатке капитализма; са њима треба да воде
борбу не само органи државне безбједности него сви радни људи на
селу „ (Вођа у Говору делегацији сељачких радних задруга Македоније,
„Борба“ од 6. августа 1949.)
Вођа, или Црвени Краљ, међународни револуционар и
мафијаш, све је рушио и превртао, и од тобожњег развоја видела се
његова „дијалектичка акробатика“: много шта је било по старом, или
горе, али је он том старом својим лукавством и подмуклошћу
поништавао значење…Вођа и његови следбеници спонтано су много
тога преименовали, чинили су то плански, са јасним намерама. Вођа је
сејао пустош, подлокавао је, исцрпљивао село, али последице ће се моћи
видети тек кроз коју деценију… Наступало је са стравом и фанфарама
победничко Једноумље, или деспотски систем, у коме главну и
пресудну реч има Вођа. Пошто Вођа нема саморегулишући механизам
не може да коригује своје грешке, осим помоћу смрти Вође или
катастрофе. Вођа је фатум, најгоре што је могло да се догоди једном
народу или држави… Идеја комунистичке државе (комунистичка
окупација) дошла је Српском народу из Европе, из Аустрије и
Немачке, а преко њихових територијалних и духовних колонија
(Словеније, Хрватске). Та примењена идеја, примењена силом,
временом ће Српски народ загадити културно, економски и морално и
разорити га толико да ће последице и ране лечити и у следећем, 21.
веку. Јер комунистички режим оставља иза себе пустош… Комунисти
разарају највиталније тачке у систему одбране и опстанка народа:
породицу, морал, економију, част, поништавају прошлост, укидају веру
и историју. Комунисти су ми заврбовали јединца унука и ко зна шта су
му учинили? Они су се извештили у врбовању српске омладине за идеје
црвеног лепрозоријума, као осведочени агенти Коминтерне, они су на
најперфиднији начин подилазили бунтовној и полетној српској младежи,
хушкајући их у њиховој „праведној борби“ против родитељског и сваког
другог ауторитета… Комунистички режим је паразитски: он је створио
и ствараће читаву армију бескрупулозних паразита, и ту армију никаква
„демократска“ борба неће моћи натерати да живи од свог рада и да се
одрекне јахања на народној грбачи. Тај режим ће развити монструозну
мимикрију и браниће се докле год буде могао најбруталнијим
средствима…Тај режим ће створити своје угледнике: вође и хероје,
генерале и тековине револуције, академике и конструктивне писце,
послушне новинаре, интелектуалце који ће стварати привид консензуса
на питањима лажним, институције Система (тоталитарног) – бојим се
да о томе размишљам до краја. Систем ће створити своје монструме,
отуђене од народа и себичне и немилосрдне…У суштини, тај режим ће
створити интелектуалца – кукавицу. Кукавице су њима потребни, а не
мислећи људи, људи који знају или наслућују праву истину. У српском
народу ће се намножити лични кукавичлук толико да ће створити
дивизије и дивизије лаковерних и неуких, једноумних, који ће опет
покренути пустош какву овај народ није доживео ни у својим најгорим
историјским искушењима и суновратима од тренутка када је ушао у
историју, када је примио хришћанство…….


*
Чему сва ова упозорења, кад ме нико не може чути? Кад ме
нико неће моћи чути ни разумети, можда, ни кроз пола века?
*
Ја нисам политичка кукавица. И много нас је који то нисмо. На
хиљаде и стотине хиљада грађана Вођа је сатерао у мишију рупу. Отима
нам децу, наставиће да их отима и даље, и ко зна докле ће то потрајати?
Деци у школама стално тендециозно држе часове о херојима који су
пали за њихову срећу и добробит, и том манипулцајом без преседана,
изнуђује се њихова политичка опредељеност упркос њиховој младости…
Деца се припремају за свет покорности, да постану монструми. Многи
ће и постати. Комунистичка политичка мегаломанија социјализма,
опседнутог својом величином, створиће од деце камиказе спремне да се
жртвују са њихове подле и властољубиве интересе… Смислили су и ону
песму Друже Тито, ми ти се кунемо, / да са твога пута не скренемо,
супротну пропагирању социјалистичког атеизма, да с п р е ч е , у
будућности, чак и могућност другог пута. Политичко лудило
социјализма, садизам, предодређивање судбине генерацијама и
генерацијама, све је то увијено фино, префригано, и на то ће се упецати
многе жртве, најдрагоценије, као муве на лепак….
*
После смрти мога сина Божидара, поп Николај Јакушев је,
враћајући се са помане, пао у јарак. Поломио је ногу. У ствари, неко га
је проштаком млатнуо по глави у помрчини. Стева Туљин и други који
су знали да попраљају поломљене ноге трудили су се, али узалуд. Стара
поломљена кост не може да срасте. Агонија попа Јакушева потрајала је
недељама. Поразбољевали смо се, после Божидарове сахране и Петра
и ја, па нисмо могли да обилазимо попа. Служавке су му покупиле оно
злата што је имао и вредније ствари. Почеле су вашке да га једу, толико
је било вашију. Мадрац је почео да трули од мокраће, федери
зарђали…Видевши да отац Николај броји последње дане, Ласта Колар
једног дана изнео је попа у наручју као дете под орахе у порти на неку
поњаву. Душеке је запалио и погорео ваши. Угрејао је воду и напарио
попа. Подшишао је Николаја Јакушева, а онда окречио парохов
дом…Зашто баш Ласта Колар, а не неко други? Нико се други није
сетио ни смиловао, а Ласта Колар јесте зато што је запамтио
незаборавне вечери када је поп Јакушев успевао, не само све госте у
ВЕЛИКОЈ МАГАЗИ, већ и мушкатле у саксијама, да напије! Волео
је наше српске народне песме и често су му певали Ласта Колар и
други, уз пратњу баритона Добросава Микајловог и Воје Светоликовог.
„Ну, сиње мој, сад је боље… Иди у ону другу собу, где су
књиге, отвори орман: тамо има три металне кутије. Донеси!“ У једној су
били писма и слике чланова фамилије попа Јакушева који су силом
прилика остали у Русији. У другој су била документа попа Јакушева,
БИБЛИЈА и један златан крст, којим је даривао Ласту Колара. А у
трећој су биле БЕЛЕШКЕ попа Николаја Јакушева, које је Ласта
Колар требало да однесе једном попу, Русу, емигранту, у село надомак
Пожаревца, како би их тај поп послао у Русију – ћеркама и синовима
попа Јакушева. Затим је замолио Ласту да оде код Сибе Стојадиновић
и донесе му бокал вина од липарије. „Сиње мој, дај да пијем!“ И Ласта
Колар је подигао главу попу Николају и он је пио, пио, пио – попио је
пун бокал липарије! Постао је раздраган и молио је Ласту Колара да
пева као некада у ВЕЛИКОЈ МАГАЗИ. „Сиње мој, кад умрем, да
ми станеш на ово колено и да преломиш ову гуку, па да ме тако
сараниш…“

Док је Ласта Колар певао, да ли од вина, песме, или зато
што је дошао суђени час, Јакушев је склопио очи и почео да разговара
сам са собом. „Ну, ви пријехаљи канешна?…“ Привиђало му се да су
допутовали његови из Русије да га воде. Дошла је и жена Ласте Колара
са децом, а поп Николај избуљио у њих очи. „Оче Николај, ти ћеш да
умреш, бре!“ дрекнуо је уплашено Ласта Колар.
Поп Николај гледао је избечених очију у децу Ласте Колара,
али их није видео, његова је душа летела небом. Одлетела! Бог да му
душу прости!
Ласта Колар је укопао попа Николаја јужно од наше
босиљковачке цркве, на једно педесетак корака. Све ствари покојног
попа Николаја Јакушева Ласта је чувао у свом војничком куферу који
је донео из немачког заробљеништва, а када је сазнао да је и онај поп,
из Лучице код Пожаревца, коме су биле намењене БЕЛЕШКЕ Н.
Јакушева, умро, Ласта је донео мени и БЕЛЕШКЕ и преписку и лична
документа пок. Николаја Јакушева. Што је било добро. Склонио сам
их на сигурно место, а Бора ће, остаје ми да се надам, знати где се
налази скровиште, и тих и неких других ствари…

Advertisements

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s