Трагедија, неописана, на помолу…

ТРИ месеца после смрти Николаја Јакушева, изврну се и умре
и моја Петра. Умрла је после јаког назеба, ноћу, у сну. И тако сам
поново био сам, све ређе сам одлазио на салаш у Дубравама. Био сам
препуштен себи усред ВЕЛИКЕ МАГАЗЕ. Живео сам са стварима
и покушавао сам да им похватам тајне, како би једнога дана свака ствар
сама из себе проговорила. А кад би ветар отворио врата собе у којој
сам најчешће седео, ја сам говорио: Вељко! Ја сам дозивао: Учитељу,
Мико!
Нико се није одазивао.Моја унука Божана је навраћала
свакодневно са њеним дететом, Филипом. Звао сам: Филипее! И дете
се одазивало из соба ВЕЛИКЕ МАГАЗЕ, по којима је радознало
тумарало…

(„Слазим дубоко у срце своје, да видим, ко то у њему
обитава сем мене и Тебе, Вечни Боже?
И са страхом налазим многобројне странце, како се боре око
поделе срца мога. Нађох их онолико у срцу моме колико време од
Адама садржи људских и нељудских душа.
Па разумех, зашто је срце моје изнемоћало, те не може да
прими ни Тебе ни мене у одаје своје, него нас гура крају, –
сопственкике на ивицу имања њихова.
Пре него изађох из утробе матере своје, свет са својим
жељама усели се у мене…“ )

БИЛО ЈЕ ЛЕТО, када је Ласта Колар о свом и о мом
трошку подигао споменик покојном попу Николају Јакушеву. И ја сам
подигао споменике Вељку, Божидару и Петри. Босиљковачка задруга
се распала и воденицу у Шљивици вратише власницима – саибијама.
Саибије су обновиле воденицу, почистили јаругу и ојачали водојажу.
Враћен је атар, смењени су неки људи без атара.
Волео сам, понекад, да прошетам од воденице у Шљивици
бедемом јаруге до железничког моста, где је водојажа, полако, ногу
пред ногу, испод грана врба са којих су висили дудуци и бундеве као
воловска муда. Пек је овог пролећа нанео доста песка и муља, па
воденица у Шљивици није млела неколико дана (уочи наше главне
сеоске заветине, Спасовдана). Подељени у групе, по деоницама, људи
су лопатама избацивали песак и муљ на бедеме јаруге. А испред њих су
ишли дечаци заврнутих ногавица изнад колена и рукама хватали у
мутним барама кркуше и кленове, мрене и жабе и низали их на ниске
од прућа обељеног. Ишли смо мајстор Лука Доброта, мој пријатељ
Маринко Сенковић и ја. Придружио нам се и Драга Првановић, кога
су људи без атара упропастили. Заборавили смо стара предратна
гложења. Сад смо ми само стари људи, којима су одбројани дани, и не
чудимо се чуду које је дошло. Идемо полако према водојажи, и кад се
приближимо железничком мосту, застанемо на пропланку са кога се
види на спруду крај јаза десетак запрежних кола натоварених дирецима,
сноповима грања. Чекају уредника, Маринка Сенковића. Седнемо на
неке оборене тополе на ливади и гледамо према Јазу. Јаз је велики.
Више ћутимо него што причамо…
Мени се више не живи, али жив у гроб не могу……
Ноћу, кад не могу да заспим (а то све чешће бива!), ја крај
лампе читам БИБЛИЈУ. Једину истиниту и велику књигу, коју човек
вреди да листа на крају свога животног круга.

„Не бојте их се, дакле; јер нема ништа сакривено што се
неће открити, ни тајно што се неће дознати.
Што вам говорим у тами, казујте на видику; и што вам
се шапће на уши, проповиједајте са кровова.
И не бојте се оних који убијају тијело а душе не могу
убити; него се више бојте онога који може и душу и тијело
погубити у пакао…“

Advertisements

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s