И нико не могаше ни на небу, ни на земљи, ни под
земљом да отвори књигу нити да загледа у њу.
И ја плаках много што се не нађе нико достојан
да отвори књигу, нити да загледа у њу.
И један од старјешина рече ми: Не плачи, ево,
побиједио је Лав који је из племена Јудина, Изданак
Давидов, и отвориће књигу и разломити седам
печата њених.
И видјех посред пријестола и четири жива
бића, између старјешина, Јање гдје стајаше као
заклано, и имађаше седам рогова и седам очију, а то
су седам духова Божијих који се шаљу по свој земљи.
И дође и узе књигу из деснице Онога који сјеђаше
на пријестољу.
И кад узе књигу, четири жива бића и двадесет и
четири старјешине падоше пред Јагњетом; сваки је
имао гусле, и златне чаше пуне тамјана, а то су
молитве светих.
И пјеваху пјесму нову, говорећи: Достојан си да
узмеш књигу, и да отвориш печате њене; јер си био
заклан и крвљу својом искупио си Богу нас из свакога
рода и језика и народа и племена…
(Откривење светога Јована Богослова, 5: 2 – 9)
…
Павле Мишљеновић је био у прилици да се суочи са бунарима и ризницама неисцрпног предања, са дугом својих предака, са наслеђеним болестима и пошастима својих очева, јер несрећа прелази са оца на сина, или унука, или праунука, до четвртог, до деветог колена (као проклетство). Писар Мишљеновић је упирао поглед у дубину времена, према оним првим Мишљеновићима, покушавајући да у почетку сагледа и крај.
Чинило му се да је оно што су други написали у РУКОПИСНОЈ КЊИЗИ, претходници: д е л и м и ч н а И с т и н а, дакле – непотпуна. Када би му члан сваке босиљковачке фамилије диктирао у перо податке из свога родослова, не прећуткујући ништа ружно, тада би то било нешто, права књига, можда баш она у којој је садржано с в е, и коју би он назвао ПОРОДИЧНЕ МИТОЛОГИЈЕ. Али да мери правим мерама, дато је само Богу. Бог има свој Божји кантар и Божји сат. Бог је најбољи мерач вредности и његове су теразије најпрецизније. Бог је бројач векова и година, и дана и минута. А не неки писар, и свакако не велике силе, азијске и европске, под којима је робовао српски народ. Српски сељак – једини прави изданак народа овог поднебља – вечни је победилац и њему је страно оно што је блиско султану, западном цару и папи и философу.
Бог је простим сељацима објавио мушку храброст, небеску светост и божанску мудрост.
Страдање тог народа који је сав могао стати под разгранату крошњу хиљадугодишњег Крстоношног храста, превазилази страдања свих европских народа кроз повест. Кад год је Србе несрећа снашла, они су веровали да су они криви. На Косову Србину нису криви Турци, него Вук Бранковић. Мало је народа у Европи и ма где другде који за свако зло, као Срби, криве – себе. Судбина српског народа највише личи на судбу многострадалног Јова. Ударен је и по имовини и по телу, али му је Бог сачувао душу. Велико је чудо Божје, да још у свету постоји српски народ и да се још чује српска реч. Бог није дозволио да се сатана дотакне душе српског народа… Павле Мишљеновић је покушавао да прочита најтамнији лист у судбинској књизи свога народа, најтамнији лист у свом родослову, и слутио је да се он не може прочитати без оног двогледа што се назива литургија, Свето Писмо, или Аманет. Колебао се, после првих читања (као уосталом и после потоњих и позних) ових фрагмената. Наслућивао је пукотину у њима, понор, провалију времена, коју је
тешко било савладати.Чинило му се да га опседају чудовишне замисли, јер они који пролазе пустињом каква је она која беше око писара наилазе на чудовишта која превазилазе све што се може замислити.
Многе ствари допирале су до њега само посредством сећања, а оно, као какво конкавно огледало, изобличава предмете и догађаје, и понекада му се чинило да он нема начина да провери њихову тачност. Павле Мишљеновић се бојао да никада неће упознати прошлост и све њене димензије. Он је идући трагом својих предака и писара РУКОПИСНЕ КЊИГЕ трагао са најбољим обликом записа, а можда је тај облик био
заблуда његових чула, суштина уображења његове мисли? Павле Мишљеновић је гледао свет и оно што је било кроз многобројну призму, и није хтео да меша брда с долинама. Смрт је немоћна само над семеном зла. )
Када је његов отац Живан Мишљеновић, као учесник Тимочке буне, стојао крај ископане раке, у Смрдану, пред стрељачким стројем, и гледао одлучним и непоколебљивим погледом према скупљеном народу из Босиљковца и околних села, дотераном на силу да гледа његово погубљење и буде застрашен, Павле Мишљеновић Трећи, као дете, није ништа разумео, осим суза и јецаја своје мајке и силине плотуна који је грунуо и, чинило се, убацио његовог оца у отворен гроб. Павле Мишљеновић ће читати Рукописну књигу, кад одрасте, као и Библију, и схватити оно што су записали његови претходници, схватити: да је његова породица плаћала скуп данак у крви у прошлости, несрећа је била на почетку и започела је убиством и
силовањем прамајке Мишљеновића, Божане, изгоном и сеобом са Косова, бунама и крвопролићима, страдањима и набијањима на колац, бесмисленим смртима и сузама сирочића. Косово је у његовом памћењу
било нешто дубоко и тамно, болно и неизрециво, и пре 1900. године, и током Балканских ратова, и у време када је препешачио Албанију, и четредесет и друге, око Преображења, када су му одвели млађег
сина Вељка тамо одакле се нико није вратио, и четредесет и треће док је писао оно што је морао да пише...
Павле Мишљеновић сањао је ноћу како је умро.Од њега се на гробљу опрашта час његов покојни син Вељко, а понекад и поп Јакушев и покојни учитељ Мика „Брка“.Поп Јакушев, у сну, опраштао се од Павла влашким речима: Ла морминт ие ун уом путин дицит ин сат (На гробљу је један човек мање у селу). Чуо је у сну: „Писар се старао о изградњи храма и имао је, знам, златно срце. Започео је ЖИВУ КЊИГУ, али је није дописао до краја, и кад ће да умре загрлио је своју књигу…“
Видео је у сну: тело, руке и срце срасли су му са рукописом.
Покушавали су да га одвоје од његове књиге, али га нису могли одвојити. Будио се без туге и мислио: закопати једног писара са његовим недовршеним рукописом била би штета !
Сањао је и један други сан: Вратио се коначно из далека у свој дом, у ВЕЛИКУ МАГАЗУ. Сишао је у подрум степеништем које је закрчено малтером и полупаним црепом. Угледао је напрсло огледало и у њему своју слику. Седу косу. Видео је како му брада расте необично брзо. Када се некако увукао у подрум, угледао је зелено језеро. Жабе и глисте. Седа брада му је већ допирала до колена. Очне капке морао је подизати прстима да би видео. Зеленим језером пловио је натрули ковчег према њему. Кад му се приближио, подигао је његов поклопац и не нађе ништа друго до РУКОПИСНУ КЊИГУ, КЊИГУ ПРИМАЊА И ИЗДАВАЊА, и једну коју је тек била започета. И препознао је рукопис инока, и својих далеких предака, прадедова,
властити рукопис. Читао је полако и пажљиво осећајући страх од Последње реченице, веровао је да она мора бити судбоносна и да је боље да је не прочита, да не иде до краја. Усудио се и прочитао последњу реченицу – Да крај живота нашег буде хришћански, без бола, непостидан, миран, и да добар одговор дамо на Страшном Христовом суду, молимо – и зачуо неки глас са дна ковчега: „Добро дошао! Да си још који час изостао, била бих и ја умрла! “
И Смрт, која је лежала на дну ковчега, усправи се и загрли га као девојка, као Д о с т а П а в л о в а , и указа му се читав његов живот. Успомене су имале риболик изглед и пловиле су према њему као јато…
(008) Архив ДИБИДрУС 