Све чешће у сновима и сећањима…

Све чешће у сновима и сећањима, Павле Мишљеновић, трчао
је кроз виноград Мишљеновића. На крају је салаш, пивница, а Павлов
прадеда Павле Други, под јастуком је држао – поред РУКОПИСНЕ
КЊИГЕ – буклију пуну ракије, с времена на време је пио, па би и
праунука понудио. Павле Други живео је од раног пролећа до касне
јесени – не у кући него – на салашу уз Зукву, и волео је (кад процветају
дивље трешње у околини) да спава на плевњи. Уочи једног Белог Петка
беше ноћу провала облака. Корито Зукве било је претесно за огромну
количину воде која се мутна као орање ваљала са брда, рушећи од
Саставака све пред собом, носећи ишчупано дрвеће, пластове, камаре
са сламом, плотове, вракњице. Бежали су Босиљковчани кроз помрчину
и пљусак узбрдо, нарочито они што имају авлије уз Зукву, према
Старом Гробљу. Под Крстоношним храстом дочекали су магловито
свитање.Тад су имали шта да гледају!Није било више Мишљеновићевог
дворишта ни поља, вода је нарасла до прозора кућа и арова, а волови
су злослутно мукали. Пљусак је већ био престао, и сељаци су загрнутих
ногавица покушавали да отму оно што је Зуква понела. И већ је на неки
начин мали Павле био ожалио свога прадеду Павла Другог. Гацајући
кроз воду до колена крај сељака умазаних блатом, који су носили на
раменима секире или виле, вучије, или су вукли делове ограда, ишао је
према салашу Мишљеновића. Зуква је извртела огромну рупу на
месту где је била плевња и он је упао у ту оловносиву рупу бару до
појаса. Зуква је однела плевњу заједно са Павлом Другим према Пеку
и даље, без повратка. Из магловитих врбака око Пека дизали су се
неки тешки сиви облаци и магле. Пошао је низ Зукву преко поља и
угледао једну колевчицу, која се заглавила у густишу врбице, у њој
је било удављено дете. На врбици је било муља, лите, трулог лишћа.
Ишао је према Пеку и хучању охрабрен Сунцем које се пробијало кроз
тмасте облаке. Читав потес поплављене Шљивице подсећао је на
велико оловно језеро. Ишао је према багремарима и врбацима, иако му
је мутна вода била до колена, пробијао се кроз остругу и врежа павити,
наједанпут, угледао је како се плевња љуљушка на води између
неколико брестова, као теретни брод. Иако је вода била све дубља,
стегао је зубе и кренуо напред. Као мачак, успентрао се на врх плевње
– Павле Други је горе хркао. Кад су почеле да га пецкају голубачке
мушице и комарци, пробудио се, извукао је буклију са ракијом, отпио
неколико гутљаја, насмејао се и рекао праунуку: „Читаве ноћи сањам
да пловим по неком дебелом мору!“ Устао је и хтео да сиђе са плевње
ради себе, кад је угледао водурину, почео је грохотом да се смеје,
ухвативши се за трбух. Затим се прекрстио и одозго пишао.
Кад су се мокри и умазани блатом вратили кући, Павле Други
се преобукао и рекао је Босиљковчанима: „Не кукајте. Могло је горе да
буде. Овај дан да славимо као заветни!“ И од онда Бели Петак поста
друга или споредна – Босиљковчани говоре – м а л а заветина… (Две
године касније – кад је умро, око Светог Николе, положили су га на
велики славски астал, мали Павле се завукао под астал и плакао. Беше
снег на земљи и капале су стреје. Павле Други је умро сасвим прибран
и весео, као да је заспао, а жеља му је била да га саране у
Мишљеновићевој држави крај Зукве под јабуком Зуквачом.
Сарањен је на свом имању, као и многи други у Звижду.)
Много година после, кад је Босиљковац обузела грозница
властољубља и грозница самољубља и грозница сластољубља, стари
писар Павле Мишљеновић је, пун горчине, упућивао молитве Светом
Сави – против свих грозница свих погрешних љубави, којима је овај
народ заменио љубав према Богу и љубав према ближњем. Одлазио је
у месни храм Вознесење Господње и присуствовао литургији. И док је
ђакон читао јектенија за упокојене (Помилуј нас, Боже, по великој
милости својој, молимо Ти се, помилуј, народ је три пута молио:
Господе, помилуј. – Још се молимо за упокојење душа уснулих слугу
Божјих Вељка, Животе Сенковића, ………. и да им се опрости сваки
грех вољни и невољни. – Господе, помилуј. – Да Господ Бог наш
настани душе њихове где праведници блаженствују. – Господе, помилуј.
– Милост Божју, царство небеско, и опроштај грехова њихових молимо
од Христа, бесмртнога цара и Бога нашега. – Подај, Господе. –
Господу се помолимо. – Господе, помилуј ), Павле Мишљеновић је
сузио и шапутао речи литургије. Шапатом је, после свршетка службе
Божје, разговарао и са попом Николајем Јакушевом, јер све је више
било људи који су, бирајући између Бога и сатане, између добротвора
и злотвора, између Исуса и барабе, бирали ово друго. Павле
Мишљеновић је чуо она велика звона која су сваки дан узбуњивала
савест човечанства. Чуо је далеке претке који су питали из гробова
ко Србе превари да гурну Христа Спаситеља на дно своје трпезе и
да прва места понуде белосветским охолицама, празноглавцима и
сејачима смрти. Бдео је ноћу у свом дому, у ВЕЛИКОЈ МАГАЗИ,
над РУКОПИСНОМ КЊИГОМ, и чинило му се да се тако враћа
Богу живоме, у коме је спасење. Бдео је над рукописима старим
неколико векова, читао странице пуне страдања, и осећао је да је
Србима док су држали савез са Богом било боље, него онда када су га
погазили. Кад год су Срби погазили тај савез, не једном него много
пута, били су бијени и убијани. А Христ је од покрштавања овог народа
показао своју несумњиву љубав према њему. Христ је показао велику
љубав, и све што Срби имају велико, свето и славно кроз хиљаду
година, дошло им је од Бога.
Павле Мишљеновић је читао записе писане разним рукама у
РУКОПИСНОЈ КЊИЗИ, које су писали непознати и можда
незнатни људи, као Божје дело, јер апостоли су знали: Не даду велики
да се Бог кроз њих јави. Зато се Бог објављује преко малих и
малених, и слабих и незнатних. ..
Читао је Павле Мишљеновић записано, што је наследио, као
аманет, са осећањем да је историја својом стрвином овоњала
ваздух…
Постојала је иза Велике магазе једна бара пуна зеленомутне
водурине, по којој су пливале у сенци црвеножутих врба жабе
жутоцрвених трбушчића – боје прутова врба – крај које је често, седео
замишљен, као старац, уплетен у неразмрсиво клупко генеалогије и
мита.Понекада би зраци сунца обасјали дно те баре, и на њему би
старац видео урвине, урвине. Видео би оно што је било невидљиво, не
само за његове земљаке, сељаке, пастире, писаре, жандарме, официре,
трговце, министре и друге. Видео је душом, колевком Бога Живога.
Видео је Богоносце, со земље и светлост света. Молио се Богу за свој
народ и за све оно што га чека; молио се да тај народ не обљутави и
потамни, да му свет не постане љуштура живота, свлак што змија
остави у трњу. Кренуо је за тајном својих предака и почео да силази
низ језиве урвине. Гледао је немо у дубину баре – рибњака и његова
се мисао повремено избезумила од бола, од муке, од јаука, као да је
силазио у бескрајни лавиринт пакла…Видео је многе пукотине у уму
људском, много раселина у свести људској, понајвише у срцу људском.
Видео је урвине, настале злим нашим, људским, бургијама грехова;
грехови су призвали земљотресе, постали земљотреси, испретуравши
сву душу, ум и срце, створивши у њима неописиве урвине. Много је
безбожника било међу Србима; и сваки од њих је био получовек,
нечовек…Али писар Мишљеновић је имао моћ да види иза сваке урвине
и силуету Богочовека: јер је Спаситељ иза сваке кривине, иза сваког
пакла, иза сваке смрти, иза сваког греха, иза сваке муке. И он зрачи
радост и благовест, једину вечну радост и једину вечну благовест за
мисао човекову, за осећање, за савест, за душу – у свим световима, у
свим животима, у свим вечностима…

(„Умићу са невинима руке своје, и обићи ћу жртвеник твој,
Господе, да чујем глас хвале твоје и да јављам сва чудеса твоја.
Господе, заволех дивоту дома твога и место боравка славе твоје.
Немој погубити душу моју са безбожницима и живот мој с
крвницима, у чијим су рукама безакоња, и чија се десница испуни
мита. А ја у безазлености својој ходих: избави ме, Господе, и
помилуј ме. Нога моја стаде на прави пут; у црквама благосиљаћу
Те, Господе.“)