Василиј Розанов ДОМОСТРОЈ

„Ето, кад умрем, он ће ми заклопити очи“, мени „и мајци својој
“ – каже отац приликом рођења свог првенца-дечка. То и јесте
„Домострој“, чија се велика идеја, зачуђујуће, ниједном није појавила у
руској књижевности 19., 20. века, али она је постојала у Москви, и ту
идеју је дао поп Силвестар, пријатељ Грозног – пријатељ и наставник.
Велики, дивни наставник.
Сама идеја Домостроја, Домо – строја јесте велика, света.
Сама реч је дивна по својој домишљатости, по томе како се „створила
у уму“, и саставивши се филолошки, изговорила.
Несумњиво је највећи Домострој дао Мојсије у Изласку и
Закону поновљеном и тако даље, и настављен је у Талмуду и, затим,
фактички изражен и пренесен у живот јеврејске општине. Талмуд
(наравно у његовој вавилонској редакцији – „Бавли“) и јеврејска
општина су две ствари, потпуно несхватљиве за Европу и Европљане.
Јеврејска општина је раскошан „цити“, ла ците, „комуна“, где људи живе
једни поред других, у топлом и стешњени, помажући се међусобно,
бринући једни о другима, „као један човек“, и стварно -једна светиња.
То је она природна и неопходна социјализација; изгубивши је
човечанство се вратило извештаченом и ништавном, непријатељском и
мржњом испуњеном „социјализму“. Социјализам је продукт нестанка
Домостроја и кагала (јеврејске општине). Немогуће је човеку да живи
„сам“, пропашће, или може да пропадне, или да осети страх због тога
што може да пропадне. Природно својство кагала – не дозволити
одвајање, непријатељство према оном ко хоће да се одвоји (Спинозина
судбина у Амстердаму и „херема“ над њим)… Херем је и био потпуно
правичан, зато што је „заједница“ важнија од личности, па макар та
личност била Сократ или Спиноза. У толико пре што је заједници
потпуно непознато да ли се сада од ње одваја Сократ или Спиноза,
или обичан особењак, хулиган.
Заједница, то је веома важно. Ако је хулиган, па чак и
талентовани или генијални хулиган, разориће је и онда ће све пропасти.
А „све“, то је и сувише много. „Ако жалиш једног, како да се не
замислиш и о осталима?“
И Јевреји, који су пали после Христа у тако ужасну
усамљеност, са непријатељством целог света против њих, почели су да
живе у „кагалу“. „Наш једини спас“.
Али и уопште, и конкретно, без односа према Христу, и без
односа према Јеврејима, „кагал“ јесте природно-социјални облик живота
свих људи. Несумњиво је да су у „кагалима“, то јест „улицом“, у
„заједницама“ живели Феничани и Картагињани. Чак и код Римљана,
шта су то њихове „трибе“ и „курије“? Кагали. И у Атици, па чак и у
Спарти. „Кагал“ је кокошије јаје, или још тачније, то је кокошка са
својим пилићима. То је „тривијум“ и „квадривијум“ средњовековног
живота. „Римска империја (светскост) је пала, живећемо тривијумом и
квадривијумом“. „Свој улични суд“, „свој комшилук“, „свој округ“. И –
не даље, не грешније.
У том смислу, или тачније, у том смислу „комуне“ 60-тих
година код нас су оне биле потпуно правилне. Живећемо „по своме“, а
„остали људи нас се не тичу“. Одлично.
Ето, за овакве сићушне заједнице и јесу потребни
„домостроји“, прво мали и ограничени, а касније и опширнији. Али, ја
мислим – „опширније“ – не сувише. „Светскост“ је савршена глупост,
светскост је зло. То није мешавина властољубља једних и ропства
других. Чему то, „Књига судија Израиљевих“, са Рутом, са Јовом, она
је слободна, неспутана, мени је увек изгледала као највиши тип
човековог живљења. Она је кудикамо изнад и срећнија од царства. А
„срећа“ јесте „нешто“ за човечанство. Човек никада неће одустати од
уздаха за срећом. Јадан човек. Волимо баш јадног човека. Бог је
ваистину заволео јадног човека. Богатство није потребно. То је
сувишно.
Дакле, „јадни човек“ је заволео свој „гето“, у њему се греје,
њиме се брани и, часна реч, то је изнад Сократа и Спинозе. Зато што
је то узвишеније од Сократа и Спинозе. Ту је Бог нашао уточиште у
гнездашцу. Зато што је гнездашце, оно је тако свето, што тражи и сам
Бог. Не оспоравам: постоји Бог Универзуса. Али, мени се некако више
допада „Бог гнездашца“.
И ето, мислим – Јевреји су у свему у праву. Они су у праву
насупрот Европи, цивилизацији и цивилизацијама. Европска
цивилизација се и сувише проширила на периферије, испунила се
празнинама изнутра, постала је стварно „опустошена“ и због тога
пропада. Коме је потребна? Кога греје? Њене молитве су празне, те
„протестанске молитве“, те „католичке молитве“. Те „православне
молитве“. И сувише опширне. А где је пространо, тамо је и хладно.
„Па, где загрејати толики храм“? У храму Светог Петра – само се
смрзава. Колико су боље његове мале црквице у Јарослављу и
Поволожју.
Живите Јевреји. Дајем вам свој благослов за све, као што сам
у време отпадништва (злосрећно Бејлисово време), због свега
проклињао. У ствари, у вама је „цимес“ светске историје: то јест,
постоји такво „зрнце“ света, које смо „само ми сачували“. ЊИМЕ
живите. И ја верујем, „њиме ће бити благословени сви народи“. – Ја
уопште не верујем у непријатељство Јевреја према осталим народима. У
мраку, у ноћи, не знам, често сам посматрао необичну, одану љубав
Јевреја према руском човеку и према руској земљи.
Нека буде благословен Јеврејин.
Нека буде благословен Рус.“

Advertisements

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s