Коментар уз два краћа текста В. Розанова

1)
“ Седим и плачем, седим и плачем, због нечег што је потпуно
непотребно – све оно што сам написао. Никад нисам мислио да ми је
Цар тако потребан: али, ето, Њега нема – и за мене нема ни Русије.
Уопште је нема: и уједно није ми потребна целокупна моја књижњвна
делатност. Једноставно – ја не желим да она постоји. Ја је не желим за
републику, већ за цара, за царицу, наследнике и велике кнегиње. Никад
нисам размишљао да је ’без цара непотребан и народ’: али, ето, мени је
потпуно непотребан. Без цара не могу да живим. Зато мислим да ће
се Цар свакако вратити, без Цара Русија неће моћи да опстане, она ће
се угушити. Па чак није ни потребно да постоји без Цара“.


2)
“ У Посаду мера кромпира (августа 12-ог 1918. године ) – 50
рубаља. Чуо сам од старице Јелове, да је у граду Александрову,
недалеко Посада, мера 6 рубаља. Журим на станицу да сазнам кад
полази воз за Александров. Одговара мајстор са металном значком.
– У три.
Ја:
– Је ли то по старом или по новом времену?
Сат је према наредби бољшевика померен у Сергејеву 2 сата
напред. – Наравно, по новом. Сада је све по новом. (Поћутавши мало.)
– Сада је све старо сахрањено.
Да. Радуј се, руска књижевности. И ражано брашно је већ 350
рубаља пуд.
Сиромашни умиру. Богати једва имају снаге да се држе на
ногама“.
ДОЖИВЉАВАЊЕ, Василија Розанова, пошасти зване
„откобарска револуција“ и смакнућа Руског Цара, је – дубоко
доживљавање Истине, која је обележила ХХ век и предодредила му
ток.Револуција је – свака – апсолутно реакционарна. Достојевски је то
знао, Розанов је то доживео. „Непријатељство Достојевског према
револуцији није било непријатељство човека обичног који брани некакав
стари начин живота. То је било апокалиптично непријатељство човека
који је стао на страну Христа у његовој последњој борби са
антихристом „, сматрао је Н. Берђајев.
Достојевски је „највећи разобличитељ лажи и неправде тога
духа који је активан у револуцији; он у будућности види нарастање тога
духа, духа антихристовог човека и човековог обоготворења“. На једној
страни је Достојевски уметник „и мислилац епохе подземне револуције
која је започињала, револуције у духу људском, у духу народа“, на
другој страни је ванредни Розанов који је својим очима гледао карактер
Октобарске револуције. Октобарска револуција и грађански рат су
опустошили Русију, а исто чека и све оне друге земље у које буде био
пренет „вирус“ „светске револуције“.
Међу књигама које сам понео из свога руског завичаја биле су
и две Берђајевљеве: Нова религијска свест и друштвена реалност (С.-
Петербуг, 1907) и Поглед на свет Ф. М. Достојевског (Москва,
1921). Ову другу сам читао – ни сам не знам више колико пута,
нарочито поглавља: ИИ Човек, ИИИ Слобода, ИВ Зло, В Љубав, и
ВИ Револуција и социјализам…
„Оно што су називали „жестокост“ код Достојевског везано је
за његов однос према слободи – каже Берђајев. Он је био „жесток“
зато што није желео да избављује човека од патње по цену лишавања
дара слободе, зато што је човеку наметао огромну одговорност која и
одговара достојанству слободних. Могуће је олакшати човекове патње
ако му одузмемо слободу. И Достојевски истражује до дна те путеве,
путеве човековог олакшања и уређење људских односа без слободе
његовог духа. (…) Читав светски процес је истицање теме о слободи,
трагедија везана за реализацију ове теме. Достојевски истражује
судбину човека који је изабрао слободу. Њега интересује само човек
који се запутио путем слободе, судбина човека у слободи и слободе у
човеку. Његови романи су трагедије, искуство човекове слободе“. На
путевима слободе, врло често, појављује се и Зло. „Достојевски је
дубље него било ко други схватао да је зло дете слободе.Али је њему
исто тако било јасно да без слободе нема добра. Добро је, такође, дете
слободе. Са тим је повезана тајна живота, тајна човекове судбине.
Слобода је ирационална и и зато она може да створи и добро и зло.
Али одбацити слободу само на основу тога што она рађа зло, значи
створити још више зла“.
Бољшевици су потврдили, поред осталог, како су решавали
проблем зла. И како ће га решавати. „Код Достојевског, постоји веома
особен, искључив однос према злу који многе може да превари.
Потребно је јасно схватити како је постављао и решавао проблем зла.
Пут слободе води у самовољу, самовоља води у зло, зло – у злочин.
Проблем злочина заузима централно место у стваралаштву
Достојевског. Он није само антрополог него и својеврсни криминалист.
Истраживање области и граница људске природе доводи до испитивања
природе злочина. У злочину човек прекорачује те области и те границе.
Отуда необично интересовање за злочин. Каква је судбина човека који
прекорачује границе дозвољеног, какве се промене збивају због тога у
његовој природи? Достојевски открива онтолошке последице злочина.
И ево, постаје јасно да слобода која је прешла у самовољу води у зло,
зло – у злочин, злочин, по снази унутарње неминовности – у казну.
Казна вреба човека из самих дубина његове природе – Достојевски се
читавог живота борио против једног спољашњег односа према злу“.
„Зло је знак да у човеку постоји унутрашња дубина. Зло је у вези са
личношћу јер само личност може чинити зло и одговарати за њега –
пише Берђајев.
(…) Ако постоји човек и људска личност са њеним дубинским
димензијама, онда зло има и дубоки извор и не може бити резултат
случајних услова спољашње средине.То што пут патње искупљује
злочин и уништава зло одговара највишем достојанству човека као сина
божјег. За антропологију Достојевског управо је веома карактеристична
мисао да се човек само кроз патњу подиже и израста. Патња је мера
дубине.
(…)
Природа зла је унутарња, метафизичка а не спољашња и
социјална. Човек као слободно биће одговоран је за зло. Зло мора бити
разоткривено у својој нискости и згажено. То је једна страна његовог
односа према злу. Али, зло је такође човеков трагични пут, судбина
слободног бића, искуство које богати човека и подиже га на већи
ступањ“.
„Духовна природа човекова не дозвољава самовољно убиство
чак и оног последњег, најнекориснијег људског створења. Када човек у
својој самовољи уништава другог човека, он уништава и себе самог,
престаје да буде човек, губи свој људски лик и његова се личност
разара“.
„Човек који је поверовао да је велики, да је Наполеон,
човекобог, прекорачивши границе дозвољеног за боголику људску
природу, пада ниско и постаје свестан да није натчовек, него немоћно
биће и безначајна ствар. Раскољник постаје свестан своје немоћи и
свога ништавила. Испитивање слободе и моћи довело је до ужасних
резултата. Раскољников је заједно са јадном и злом старицом уништио
и самога себе“.
Тако је и са револуционарима, они заједно са можда јадним и
каквим таквим старим светом уништавају и сами себе.
Ма шта говорили творци Новог поретка који се ствара силом
и крвљу – њихов однос према човеку није и не може бити хуман. Све
надљудске идеје, осим оне о Богочовеку, у којем се у савршенству
сједињују божанско и људско, погубне су и чине људе још несрећнијим
и пуким средствима. Богочовек или Свечовек је циљ, а не остварење
идеје човекобога у њеним различитим облицима:“индивидуалистичким и
колективистичким. У њима престаје царство људскости и нема милости
за човека. Људскост је рефлекс хришћанске истине о човеку. Коначно
одбацивање такве истине укида хумани однос према човеку. У име
величине натчовека, у име среће будућег човечанства, у име светске
револуције, у име неограничене слободе једног или неограничене
једнакости свих, могућно је убити сваког човека, неограничени број
људи и претворити сваког човека у средство за остваривање велике
„идеје“ и великога циља. Све је дозвољено у име неограничене слободе
натчовека (крајњи индивидуализам) или у име неограничене једнакости
свих (крајњи колективизам). Људска самовоља даје себи право да по
својој ћуди располаже људским животима и да њима располаже. Не
припада Богу људски живот и последњи суд над људима. То узима на
себе човек који је уобразио да има натчовечанску „идеју“. Његов суд
је немилосрдан, безбожан и нечовечан. Судбоносне путеве овакве
људске самовоље у индивидуалистичком и колективистичком виду,
Достојевски истражује до дна и разобличава њихову саблажњиву лаж“.
(………………………..)

ПОСЛЕДИЦЕ револуције у Русији и Европи биће катастрофалне. Изаћи ће на нос и Руском и Српском и Пољском, и другим народима…
(…)
Од мојих београдских пријатеља сазнао сам: Лидија Алексејевна Девељ (рођена у Двинску 1909, од оца генералштабног пуковника, пореклом Француза, са родитељима живела у Севастопољу до 1920, избегла у Константинопољ и са породицом стигла у Београд 1922; студије завршава 1934. и постаје професор српскохрватског језика, удаје се ) у јесен 1944. године села у воз за Аустрију, без мужа и – ко зна где је? Волео сам њене стихове: дописивали смо се…Она је била заљубљена у Далмацију и Дубровник…
Побегла је пре доласка Црвеноармејаца и њихових овдашњих сателита у још дубљи бездан изгнанства, вођена духом слободе и песничким инстиктом. ( „Само тако бол рађа бисерје у тешком бездану океана“.)
Сазнао сам да је Библиотека Савеза руских писаца и новинара у Југославији А. С. Пушкина уништена, разграбљена. Руске књиге су доживеле погром у наступу победничког безумља, бачене су или склоњене у мемљиве подруме иза седам брава…
(……………..)

Посао месног пароха, који сам обављао већ годинама, скопчан је и са сазнавањем неких тајни, које ни најрафиниранија полиција не би могла извући из самртника. У Босиљковцу и околини су се за време
рата догодили неколико незапамћених злочина. Убиство председника Општине Босиљковац – Раје Владимировог (кога су, како се говорило, прво одрали, па му одсекли мотиком главу), Вељка Мишљеновића
(кога су одвели и убили незнано где и како), убиство трнокопом рањеног партизана Мике „Брке“), убиство два залутала немачка војника 1944. године.
Умирући —- се исповедио тражећи опроштај. Он је 1943. године ископао потајницу – земуницу у бучини за рањеног команданта Мику „Брку“ и његовог курира М.Њ. Потајница је била камуфлирана крај неког шумског извора. „Моја жена им је сваког јутра и вечери, одлазећи по воду, носила у кофи храну. Враћала се брзо…А онда сам приметио, да се тамо задржава. Претукао сам је и признала ми је шта ради тамо у земуници са учитељом Миком „Брком“ и његовим куриром…. Они су у тој земуници провели много месеци, скоро да су
подивљали и – насрнули су на моју жену. Два дана сам размишљао шта да радим, трећег сам отишао у оближњи четнички штаб и обавестио их…И зна се шта је било даље. “
Умирући —- се такође исповедио. „Четрес четврте у септембру наишла два залутала немачка војника крај мога салаша. Имали су шмајсере на грудима и били су млади. Гладни. Водили су на узици и једног пса. Спремио сам им вечеру – качамак, сира, млеко. Били су неповерљиви, док сам спремао вечеру. Онда је дошао мој комшија – – – И ја сам му намигнуо. Искористили смо тренутак, док су војници кусали, и побили их. Скинули смо им цокуле и униформу и у гаћама и кошуљама, ухвативши их за ноге, одвукли их у оближњу шуму и закопали. Оружје смо поделили и сакрили…“ Итд.
(……………..)
„Пут човекове безбожне самовоље мора довести до оцеубиства и одрицања очинства. Јер, револуција је увек оцеубиство „, каже Берђајев.
Берђајев је уочио још једну важну ствар: „Постоји код Достојевског његова основна мисао а то је да, ако нема бесмртности, онда је све дозвољено. Проблем зла и злочина код њега је повезан са проблемом бесмртности. (…) Достојевски брани бесмртност човекове душе. Бесмртна душа, што ће рећи слободна душа, има вечну
безусловну вредност. И та душа је такође одговорна душа. Признавање постојања унутарњег зла и одговорности за злочин значи признавање суштинског бића људске личности. Зло је повезано са основом бића, са суштином људске индивидуалности.Индивидуално биће јесте бесмртно биће. Разарање индивидуалног бића јесте зло. Афирмација бесмртног индивидуалног бића јесте добро. Порицање бесмртности, значи порицање постојања добра и зла. Све је дозвољено само ако човек није бесмртно индивидуално биће. (…) Не треба утилитарни страх од казне да спречава човека да почини злочин и убиство; то треба да чини сопствена, бесмртна природа човекова коју злочин и убиство поричу.
Човекова савест јесте израз те бесмртне природе“.
(…………………..)
ЗАСПАО сам касно – читајући једну руску причу „Спор између живота и смрти“ :
„…….А она, Смрт, пришавши к њему, посече му ноге косом, и узе срп и ухвати га за врат, и узе малу секиру и поче да му одсеца ноге, а затим и руке. И другим оруђима је касапила све делове мога тела, једнима – једне, а другима – друге моје удове, и укочише ми се жиле, и ишчупала ми је двадесет мојих ноката. И више не могу да говорим, умртвило се цело моје тело, никако нисам могао да се покренем од страха пред свим оруђима којима ме је касапила. Затим је узела секиру и одсекла ми главу. Затим је нешто налила у чашу – не знам шта је то и не разумем, и дала ми је да пијем против моје воље. (…)
Истргла ми је душу, а она брзо излете из мене, из мога тела, као птица из замке. И истога часа дивни младићи узеше моју душу на руке, и држали су је, а ја се осврнух уназад и, као неко ко је свукао своју одећу па, пошто ју је одбацио, стоји и посматра је – видех своје тело како лежи бездушно и непокретно…“), – и пробудих се раније него обично, пре изласка сунца. Сањао сам оно што сам читао, допуњено неким другим стварима, призорима и лицима која су се увукла незнано којим путем и одакле. Сањао сам да сам умро; неку ћуприју налик ћуприји на Пеку у Нересници; учитељски пар Раичковића; неки велики сабор (налик на вашар); поворке народа. Сањао сам далеки завичајни Урал, Одесу, Константинопољ, моју рођаку из Београда, неки огромни пожар који је лизао брдо на коме је босиљковачка црква. Пожар је захватио Крстоношни храст, шибље, орахе, грмове купина, Старо Гробље, ја сам гасио, покушавао да зауставим огњене језике и дозивао
у помоћ, али нико се од Босиљковчана није одазивао. Гасио сам велики огањ дуго и дуго, више нисам бројио дане и године, и нисам осећао умор, зачудо. Онда се све смрачило и угледао сам мердевине муња и ја сам почео да се уз њих пењем, и то је потрајало. Бризнуо је пљусак, трештали су громови, а неки глас из таме је говорио: „Пожар ће се сам од себе угасити, прво овде, па тамо – и показа према Истоку – кад падне звезда Пелен и загорча трећину вода. А то ће бити у време кад људи буду умирали од болести без лека. И јавиће се један старац, старешина манастирски, којему ће Бог дати моћ да исцељује неизлечиве, Речју Божјом. У малом планинском манастиру Витовница. ..И ко жели да изађе из јазбина свога живота, нека тамо иде.. . Тај старац ће моћи да одрешује чворове у које је завезан живот крађом, похлепом, узимањем, лењошћу и самовољом, стихијом…“
Нисам разумео сан, јер то је био кошмар који је тешко препричати. Устао сам, брзо се обукао, јер ми је било тесно у соби, и изишао напоље, под орахе, и одшетао до Цркве. Тамо сам крај Цркве, пушећи, дочекао излазак Сунца иза Црног Врха, седећи на огромном пању обореног Крстоношног храста.
Босиљковчани ме не послушаше – учитељ Мита Кујунџић и они безбожници из Месног НОО – срушише Крстоношни храст.
Полупаше надгробне споменике на Старом Гробљу и узидаше их у нову школу, и – сада порта делује некако ровашено.
Опрости им, Боже, нису знали шта чине: Ко раскопава гробља својих предака и уништава храстове записе и симболе заштите места, уништава сведочанство о постојању…

Advertisements

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s