Мађије

ЗАПИС О ГУБИТКУ СЕНКИ
И ГАЖЕЊУ СЕНКИ

1
Ко изгуби своју сен,
као луд тумара по свету без сена,
као и сен без њега.
Све је више оних који су изгубили
своју сенку, или им је згажена.
Осуђени су да нестану.
Сви који су изгубили своју сен,
иду трагом вукова,
играју на Игриштима,
раскршћима, жене се Ноћничинама.
Ноћничине,
што сте очи искривиле,
што сте зубе нацериле,
што сте косурине умрсиле?
Ево вам чешаљ,
да се ишчешљате.
Боље то, него да наше сенке газите.
2
Затекао сам се на обали Дунава
када је почела да се одроњава,
земља зевну зевом аждаје.
Њен зев је старији
од гробова Келта и црних ћупова
са белим шарама.
Шта су неколико деценија уназад
у поређењу са црним келтским
ћуповима?
Једва чујан уздах историје?
Тринаест хиљада година има своју
тежину (из белих шара црних ћипова
зрачи одблесак нечег давно изгубљеног
и заборављеног).
Ругоба овог доба гледа око себе
погледом глувонемог.
Храни се заборавом, губитком сена,
гажењем сенки.
Пари се са кучкиним синовима,
полуљудимаполупсима.
Карике памћења служе јој
као предјело.
Прошлост је за њу само залогај.
Права су посластица за њу они
који своју главу носе у торби,
или у рукама.
3
Шта да кажу они за које и губитак једног
дугмета није безначајан?
Они на Божић износе вукову вечеру
на раскршће,
од свих јела са трпезе,
каква се иначе приносе сенкама
оног света.
Карике дебелог ланца времена
кују се на наковању у ковачници
у којој врви од сенки.
Не кују их обични ковачи,
већ зелен змај зеленим чекићем.
Карике тог дебелог ланца
прекаљене су у изворчићима са водом жутом
(изворчићима у којима сазревају
обични метали).
4
Већ годинама упорно идем сунцу у сусрет
праћен својом сенком као пауновим репом.
Трче замном да ми нагазе на сенку,
постављају ми замке, сеновити људи,
на мене привиђења која смућују.
Мрак ноћни. Бубе.
Од њих не помажу
ни попови ни доктори.
Крв ми пију,
Мозак једу,
живот одузимају.
Иако крв није за пиће,
мозак није за јело,
живот није за одузимање.
5
Сенке дрвећа и људи газе
и предиво мрсе
анђели неверни Богу
и вештице.
Да бих зауставио ругобу
и сачувао предиво намотано
за дивна ткања написао сам
Запис који носим под левим пазухом.
НАЛЕТ ТЕ БИЛО, УКЛЕТА ПРОКЛЕТНИЦЕ,
НАЛЕТНА ВЕШТИЦЕ, РУГОБО,
СА МНОМ БОГ И БОЖЈИ АНЂЕЛИ,
ОСТАЛИ УГОДНИЦИ И СВЕТИ ОЦИ!
6
Запис ми је украо испод левог пазуха
човек коме сам веровао.
Нисам знао, годинама, да је аловит,
да је рођен парењем але и жене!
Под пазухом је имао невидљива крилца.
У њему је зинула ала.
Њему пушка ништа не може,
осим ако је напуњена сребром и златом.
Он предводи градобитне облаке,
али их не наводи на потес свога села,
него на туђ.
Он је прождрљив,
јер га ала у њему гони да много једе,
да би се она заситила.

Advertisements

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s