РУКОПИСНА КЊИГА

И видјех у десници
Онога који сјеђаше на пријестолу
књигу исписану изнутра и споља,
запечаћену са седам печата.
(Откривење, 5, 1)

. . . НЕМА ЛЕБА. Смрти има. И нових гробова. Саранио сам
све своје. Туго моја, а ко ће мене?
Лазаровом земљом загосподарише Турци који разорише све
и не остаде десети део народа. Манастир Благовештење је преко
брда, у Ждрелу, а ни Раваница није далеко. Срби се тамо окупљају,
иако под турским стегом, да походе мошти свога кнеза и
светитеља. А рабу божјем Мирославу, дође на сан жена у црнини,
и рече: „Копај испод храста, тамо има благо!“ И копао је и ископао
књигу ову, увијену у овчију кожу и плаштанице. И ископа је
оштећену, листова земљом и влагом нагрижених, и уступи је мени
за четири овна, и обнових је.
Да се има у виду: У време царствовања турског султана
Мехмеда живело је у Српској земљи, у манастиру Раваница, до
тридесет монаха од којих неки беху искусни. Тамо је живео и
Аврамије испосник, који је боравио у планини близу тог манастира
у својој колиби коју је саградио сам својим рукама. Био је то муж
смирен, тих, кротак и незлобив, са великим уздржањем, доживевши
70 година. И увек је књиге повезивао, писао и давао у манастир.
Ноћу је ишао по горама са дивљим зверима. А Турци су у то време
много досађивали и тукли монахе, вукући их за косу и браду,
тражећи много хране и новца. Монаси су се откупљивали само
милостињом и од труда свога хлеб јели. Још су и Турке хранили, а
они их за храну тешко злостављали. Од те љуте невоље дању су
у горе бежали, а предвече долазили у манастир да би у цркви
обављали богу хришћанско правило од отаца монасима предано, не
преступајући предање светих отаца који они оставише
МРАК ЈЕ БИО СВЕ ГУШЋИ, све већа, све неминовнија
пошаст. Попалише цркву светих апостола на врху Старог Гробља,
побише попове. Децу и жене одведоше на крај света. Села и градове
попалише, свете манастире, свете иконе и књиге. Неке наге везаше
за репове коњима, друге сасекоше, треће устрелише. Турци
сажегоше мошти светитеља Саве, архиепископа српске и приморске
земље у Белиграду. Пред војском беше начелни везир Синан паша.
Свуда лежаху мртви, испред изби, на путевима, око згаришта
обора и цркава. Беше у Босиљковцу осам кућа и четрдесет и две
душе, и преоста нас мање него што има прстију на обе руке. Ја раб
Божји, поп Добрешин, две бабе, три девојке и четири детета. А мртве
саранисмо под Крстоношним храстом на Старом Гробљу, Бог да им
душу прости…

( „Ти си нам, Господе, показао ову велику тајну спасења; Ти
си нас, смирене и недостојне слуге твоје, удостојио да будемо
служитељи твога светога Жртвеника; Ти нас силом Светога Духа твог
оспособи за ову службу да, неосуђено ставши пред светом славом
твојом, приносимо Теби жртву хвале; јер си Ти који делаш све у свему.
Дај, Господе, да жртва наша и за грехе наше и за незнања људска буде
примљена и благопријатна пред Тобом. Заштити, спаси, помилуј и
сачувај нас, Боже, благодаћу твојом. Господе, помилуј. „)

И ДОЂЕ РАТ ПОГУБАН ЗА СРБЕ, својим очима видех:
манастир Раваница би опљачкан, с цркве је скинут оловни
покривач, а камени саркофаг у коме су чуване мошти светог кнеза
Лазара уништен.
(Раванички даскал Стефан:) У овом рату народ хришћански
би робљен и растериван, а сва земља Српска запустела; градови,
вароши и села и манастири опустеше, а неки у огњу сагореше као и
наш манастир Раваница. Опет велим да је наш манастир Раваница
до краја опустео…Мало нашег народа даде се у бекство горе уз
Дунав, једни на лађама, други на коњима и колима, а неки пешке као
и ја сиромах. Четрдесет дана смо путовали и дођосмо до Будима
града.Тамо стиже и светејши патријарх Арсениј Чарнојевић и
неколико владика и калуђера од многих манастира и народ многи из
све земље Српске, мушко и женско. Тако и ми житељи манастира
Раванице с моштима светог кнеза Лазара српскога, који је међу
царевима, и уселисмо се у неко место више Будима, које се зове
Сентандреја, добро место за пребивање странаца…И ту саградисмо
кућице, како ко може. И ту саградисмо цркву од дрвета близу
дунавске обале, и ту положисмо мошти светога цара Лазара
српскога…
ДОПРЛО ЈЕ до Босиљковца: мошти кнеза Лазара осташе у
Сентандреји четири лета Господња. 1697. нађоше монаси у Срему, на
Фрушкој Гори, манастир Врдник, у шуми одавно запустео, и по своду
му дрвеће израсло. И обновише га и покрише, и ћелије су подигли
колико су могли, тако и трпезарију подигоше како су могли, од дрвета,
нешто мало зидом од земље, и ту положише мошти светог Лазара,
великог кнеза српског….
БОГ И АРХАНЂЕЛ ГАВРИЛО шаљу непогоде, поплаве,
напасти и боленштине, али и истините снове. У сну се мени јавише два
незнанца, два брата који овамо добегоше, МИШЉЕН И ПАВЛЕ
МИШЉЕНОВИЋ. Мишљен учаше литургију, али зло учаше, даће
Бог да научи. А због Павла и Циганке пострада село. Напустисмо
бурдеље и избе отаца наших. У селишту Кључ стиже нас чума, црна
година, и опет многи помреше. И узе ми сина Јована. Ово записује раб
божји Стјепан, праунук Радислава, сина попа Добрешина…

Advertisements

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s