Нови заветни Крст

Рекох: Браћо у Христу, да подигнемо на Старом Гробљу
заветни Крст и да урежемо у камену имена оснивача!
Не послушаше ме.
Открише у једној пећини уз Зукву мога брата Павла и хтедоше
да га вежу. И расцопаше му главу буџама, и довукоше га у село лица
и тела нагрђеног. Погребох га и засадих на његовом гробу једну младу
трешњу. И навалише боленштине, многи умираху, не беше довољно
живих да их закопају, него се распадаху и развлачише им тела лисице,
гаврани и орлушине. У жене уђе бес, привиђало им се, да, ноћу, из
Турског Вира, излази црна свадба са гргуравим сватовима масне
пути и испред њих младожења хроми курјак и лепотица невеста
Латинка. Узалудне беху молитве и Крст.
Кад је једне летње ноћи по месечини сишла низ Зукву
непозната и лепа црнка, узнемиривши псе и духове, Босиљковчани
повероваше да је то Шумска мајка, чума, пропаст, и побегоше низ
Зукву и на њеном ушћу дигоше ново селиште.
То не беше Шумска Мајка, ни чума, већ несуђена жена мога
покојног брата Павла, Циганка, која га је на дан његове свадбе
одмамила у лештар и зову, узводно уз Зукву. И оста да живи са
мном у бурдељу испод Старог Гробља, ћутљива и дивља као црна
мачка. Није знала ни једну нашку реч. Споразумевали смо се рукама и
погледима. Убрзо роди мушко дете, који други дан умре некрштено, Бог
да прости.
Научих је молитвама и речима светим. Затим јој показах како
да овчијом кожом и врбовим коританцем испира из песка Зукве златна
зрнца. Прође неколико година и узех је за жену. Звао сам је Ђурђија,
и деца нам испрва умираху. А староселци напустише Кључ, оне године
кад ми се родио син кога прозвасмо Мишљен Први, после велике
поплаве и пошасти.
Небо се затвори уочи Вознесења Господњег, и рекох: Да се
вратите овамо, на стара огњишта! Да заборавите трмке, колибе и
пластове, волове и козе и овце које је однео поводањ! И да убудуће
празнујемо Вознесење као нашу главну сеоску славу.
Вратише се и почесмо да обилазимо храстове по пољу и да
урезујемо записе. Читах евангелије. На врху Старог Гробља извртех у
Крстоношном храсту рупу сврдлом за јармове, па откинух листић са
дрвета, пресавих га и на њега полих мало јелеја и ставих два, три зрна
пшенице. Све то метнух у рупу и затворих је чепом. Поравнах кесером.
Читах евангелије. Ја сам ишао напред, а остали за мном, и тако смо
обилазили Запис. Платих Стјепану да на каменом Крсту уреже
Вознесење Господње, име моје, и имена осталих Босиљковчана, и од
тога дана Вознесење поста наша заветина.
И опет прође неко време, Турци нам полупаше заветни Крст
на Старом Гробљу и растурише вењаке. Кад заређаше поплаве и
боленштине, ми подигосмо нови заветни Крст. И на храстовима по
пољу и покрај Пека урезасмо записе, ради заштите од грома и
поплаве…

Advertisements

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s