ПЕЧАТ ДРУГИ. (МИШЉЕН МИШЉЕНОВИЋ ДРУГИ:)

И кад отвори други печат,
чух друго живо биће гдје
говори: Дођи!
И изиђе коњ риђ, и ономе
што сјеђаше на њему
даде се да узме мир са
земље те да се људи
међусобно кољу, и даде му
се мач велики. ..
(Откривење, 6, 3 – 4)

ДЕДА МОЈ Мишљен Мишљеновић, Бог да му душу прости,
узе Ђурђију, од које наследисмо црну косу и маст, због чега нас
прозваше ЦРНОЈЕВИЋИ. Наше крсно име је Свети Лазар, слава
коју је деда донео са Косова. Мој отац Мишљен Први узе ћерку Јове
БАШИЋА, ова се фамилија затре. Мене оженише Утехом, ћерком
Соколовића, који изумреше и чије имање наследи моја жена. То имање
лежи источно од Зукве, па све до Старог Гробља. Живео сам као и
остали Босиљковчани. Гајио сам свиње и кокрце, зумбуле и пшеницу,
босиљак и винову лозу. Крштавао сам и сарањивао по нашем
православном обичају. Жена ми роди првог сина, кога назвасмо Павле
Други, дај Боже да не дочека злу судбину као Павле Први, а затим и
ћерку Стамену. Научио сам многе ствари од деда Мишљена, читање и
писање, али и народно предсказивање времена по сунцу, по месецу, по
звездама, по облацима, по магли, по киши, по дуги, по грмљавини, по
воздуху, по роси, по ветру, и по човеку. По животињама ружно време
познаје се: Када голубови рано одлећу и касно долећу и када много
гучу. Када овце ујутру много блеје. Кад се коњи ваљају. Када слепи
мишеви вечером много тамо и овамо облећу. Када чавке и вране над
високим кућама и камењу у множини наоколо лете, и после покрај
воде седну, тамо овамо по песку полећу, врло вичу и у воду се
гњурају. Кад пауни ноћу често јасно вичу.


Лепо време пак познаје се по овим појавама: Када кокошке
раније лежу. Када муве и комарци вечером тамо овамо лете и роје се,
то обично бива суво време. Кад славуј свагда весело пева. Када су овце
увече несташне и веселе.
Двапут годишње, пред нашу славу Свети Лазар и око
Видовдана, док је деда могао да ода, ишли смо пешке у манастир
Раваницу. А око Петровдана и Светог Илије у Ждрело. Са нама је
некад ишао и неко од Гурмана.
ГУРМАНИ (Славе Светог Петра). Доселише се из
Брестовца, код Зајечара, два брата; један се вратио натраг у Брестовац
и од њега је Кочина фамилија, а други је остао овде и од њега су
овдашњи Гурмани. Народни устанак, назван „Кочина крајина“, по
капетану Кочи Анђелковићу који је помагао аустријским трупама у
борбама са Турцима, водио се из Раванице, одакле се управљало
устаничким окршајима у Ресави. Важну улогу у том устанку имали су
српски свештеници и монаси. Турци су, сазнавши за то, 9. априла
1788. године напали Раваницу, устанички штаб, заузели манастир и
запалили га. Тако је Раваница крајем века сасвим опустела. Али је
манастир опет обновљен и опет је страдао. Да ли је и један манастир
у Србији више уништаван за толике векове? Турци су набили на
колац капетана Кочу и 60 другова. А и у Белиграду, на Врачару, од
Ташмајдана до Стамбол – капије, с обе стране пута, било је на
десетине на коље набијених људи. Међу њима је било попова и
калуђера, и ноге су им пси одоздо изјели, докле су могли дофатити.
Сулејман паша је са уживањем посматрао те језиве призоре када је на
хату по вароши и око ње јахао. Људи набијени на колац – била је тако
обична ствар широм наше поробљене земље.
Босиљковачку парохију, осим већ поменутих Гурмана, чине ове
фамилије: Кузмићи, Ракићи, Јелићи, Обретковићи (славе
Светог Ћирика, староселци). СИМИЋИ (славе Аћима и Ану,
староселци). Они су пострадали, оне године када је ухваћен капетан
Коча, јер је неко од њихових учествовао у буни. Они су имали салаш
Преко Пека, крај малог језера и три храста вишестолетна – чувара
језера. Похватали су на салашу скоро све Симиће, од најстаријег
домаћина и господара преко његових синова и снаха,унука, чак и
сисанчад у буковим колевкама.Извршење казне над Симићима
изведено је испод храстова крај језера. Турци су скупили што су могли
више раје из суседних села и нас Босиљковчане. Симићима су
натицали зобнице са пепелом, па су одоздо ударали руком, да пепео
иде у нос и у уста. Мушке су разапете потрбушице вешали за ноге и
руке а по леђима им метали камење да одају још кога учесника Кочине
буне. Најстаријег Симића су вешали за ноге о гране једног храста, а
испод њега сено потпаљивали да се гуши од дима. После су довели из
Горње Крушевице неког циганина, крвника. Он је узео један колац
дебљине људске руке и два и по метра дуг, при врху зашиљен, добро
углађен и намазан лојем. Пре него што је почело набијање најстаријег
Симића, нагарављена лица, њему су свезали ноге и руке, положили су
га на траву. Симић је певао на глас и његов глас се разлегао врбацима:
Нема вере боље од ришћанске! Срб је Христов, радује се смрти…
Али два крвникова помагача клекли су на Симића и притискивали га на
трави, запушивши му шакама уста. Крвник је дрвеним маљем разбио
Симићеву стражњицу, и угурао коц. Затим је с обе руке држао рамена
Симића и подешавао телом тако да колац прође између дроба и леђа,
а да не оштети дроб него да изађе између главе и рамена. Симић је
јаукао и псовао душмане кроз зубе, и ми смо морали да слушамо
најјезивије и најстрашније лелеке. Колац су усправили и укопали;
набијени Симић је био леђима окренут малом језеру и храстовима. Он
је псовао и псовао с коца: Јебем вам пасју веру! Јебем вам… Морао
је да гледа, јер душа није излазила, како му синове, једног по једног,
скидају до појаса и како им набадају ченгеле кроз ребра, а онда вешају
о најдебље гране најстаријег храста, где су висили и кад је он издахнуо,
све док им се лешине не почеше растварати. Знали смо шта се дешава
крај малог језера Преко Пека по јатима гаврана и орлова, који су
развлачили остатке обешених Симића. А жене, момке и децу, отерали
су као робље према Видину. Један момак од Симића успео је да побегне
и да се врати после неколико месеца Преко Пека. Иако су за време
спавања, ради сигурности, спавали на леђима, заробљени су морали
да трпе одвратну страст пратиоца. Чак и дечаке од осам – девет
година Турци су силовали. Девојчице од седам година, крвариле су под
грубим и суровим пустахијама… Продали су их на тргу једне паланке
као стадо оваца или коза једном Јеврејину, трговцу робљем… Крајем
лета била је незапамћена олуја, она је поломила један од три храста крај
малог језера, тако да је крошња пала у воду. Следећих лета чобани су
виђали змије, много змија, како излазе из воде и пужу уз гране
поломљеног храста, и сунчају се на њима… Крадом од Турака
одлазили смо крај малог језера Преко Пека на Спасовдан и крај
храстова Записа призивали Господа:
Тебе певамо, Тебе благосиљамо, Теби благодаримо, Господе,
и молимо Ти се, Боже наш.
Говорио сам: Господе, који си у трећи час Апостолима својим
ниспослао Пресветог Духа свог, Њега, Благи, не одузми од нас, но
обнови нас, који Ти се молимо.
А крошње брестова су, као ђакон себи у браду, чатиле малом
језеру и литији: Срце чисто саздај у мени, Боже, и Дух прав обнови
у мени…
РАДИЋИ, МИЛЕТИЋИ (славе Светог Аранђела,
досељеници из села Макце).
ВОЈИНОВИЋИ, РИСТИЋИ, СРЕЈИЋИ, БЕЛКИЋИ,
ВЕЛИЧКОВИЋИ, ЈОЈИЋИ, ГОЛУБИЋИ, МАРКОВИЋИ
(сви славе Светог Ћирика, пореклом Власи, доселише се из Баната
после 1730. године).
ЦРНОСТОКИНЦИ (славе Светог Ђурђа). Отац Црнога
Стоке доселио се из полимских Васојевића, задржао се овде две- три
године, после је као сточар кренуо низ Пек. Живео је у Душманићу,
Клењу, Раброву, Триброду. Након заваде са месним спахијом у
Великом Градишту одметнуо се у планине изнад Босиљковца. За време
аустријске владе родио му се син, у позним годинама и са другом
женом, јер му је прва умрла. Умро је око 1770. године, још док је Црни
Стока био мали…)
ЊАГОЈЕВИЋИ (славе Светог Ћирика). Прича се како су
три сестре једне вечери гледале судбину на усијаном сачу, са кога се
увек чуо глас њаг. Наишао је преко Дунава путник намерник и остао
код сестара да преноћи. Усрдно су га дочекале и угостиле. Био је висок,
снажан и леп, и сестрама се учинило да је намерник прерушени анђео,
светац или други божји угодник. Кад је легао, дошла је њему најмлађа.
Рекао јој је да се зове Њагоје, и даде му се по старинском обичају
гостинске обљубе, и роди лепо и развијено дете, које израсте и поста
снажан и стасит човек. Тако посташе Њагојевићи.
СЕНКОВИЋИ (славе Светог Аранђела). Добеглице са
истока. У њиховом старом крају био је неки спахија, насртао је на образ
и чинио зулум. То је Сенковићима додијало и решише да га убију. Била
је удешена једна свадба. Увече, кад је невеста требало да иде у кућу
младожење, спахија је послао слугу да је доведу у његову ложницу.
Млади БАЂА СЕНКОВИЋ преобуче се у невестинске аљине,
нарумени образе и оде код спахије. Убије га у његовој кући, и исте ноћи
Сенковићи у страху од одмазде побегну у планине. Прво су се населили
у Нересници, која их је подсећала на њихов стари крај. А после пређу
у Босиљковац, јер је овде било доста плодне земље за обрађивање. Бађа
Сенковић подиже дрвени заветни крст испод Крстоношног храста.
Крст је био покривен вењаком да га чува од влаге. Тад су харач
плаћали сви мушкарци од седам до осамдесет година. Давасмо
спахијске задужбине: десетак, свадбарину, казаницу, жировницу,
попаше, котарно, медарину. Оку меда на трмку, два гроша за удају
ћери или женидбу сина…

Advertisements

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s