БОСИЉКОВАЦ: ПРИЛИКЕ

Куће сељака личиле су више на простије појате. Крај њих су
подизане избе, куће пола у земљи а пола изнад земље. Кад нам отераше
старог спахију, дође нови, подобан сотони, и поче да насрће на наше
жене и кћери. Тај Ахмет спахија имао је велику авлију крај Зукве,
лепу кућу окружену јаблановима, и арове. Некако у то време доселише
се НОВИЋИ – славе Аћима и Ану – два брата, два изрода.
Потказивали су Босиљковчане. Ахмет је затварао и мучио сељаке.
Једини кладенац у Босиљковцу био је крај авлије Ахмет спахије. Ту су
наше жене и кћери предвече завићале воду, а Ахмет их је меркао са
свога доксата. Неке је примамљивао поклонима, а друге су на силу
доводили његови момци – НОВИЋИ. Радио је са њима шта је хтео, а
кад истера жељу са њима, уступао их је Новићима. Он је Босиљковац
сматрао својим власништвом. Људе и дрвеће, стоку и изворе, псе и
слуге, мед и ракију. Некој младој удовици Марти, којој приликом
купљења сена, шарка уједе мужа, оте женско дете од осам година.
Марта оде да га моли да јој врати дете, а Ахмет спахија који је
девојчицу окитио у лепе хаљине и накитио дукатима испод врата,
измаршира је. Нахушка на њу свог огромног пса, који је увек крај
његових ногу лежао. Али Марта не хтеде да оде, иако је била изуједана
од пса. Ахмет спахија нареди Новићима да Марту вежу и уведу у
његову кућу. И тамо ју је држао неко време. Ноћу се напијао,
блудничио са девочицом пред мајком Мартом. А кад би га то заморило,
тукао је камџијом Марту до крви, али му и то није било доста. Него је
свог угојеног крупног пса припуштао, као на кучку, на удовицу Марту,
а сам заскакао девојчицу. Пијан и разгаћен, понекада, препуштао је
мајку и ћерку једном од Новића, док се с другим, млађим, Боже
опрости, као скот са скотом мешао. Преплитао као гуја са гујом.. .
Нико није смео да се супростави зулуму, осим хајдука и
мртвих. И мртви почеше да устају из својих гробова, и да редовно
краду сено и носе га у гробове. Али дуга је, поред осталог, те године,
била јасно обојена зеленом бојом, и било је доста сена.
Кад наступе велике суше и пресахну Јојићска и Ракићска
стублина, и стублина Марка Митиног и Марка Станимировог,
пошто није било довољно питке воде да подмири потребе села, народ је
терао стоку уз Зукву на вирове, изнад слапова и старих воденичишта.
Би то 1803. године. Суша поче са пролећем и потраја
недељама.Носисмо литију, младићи и девојке два и два носили су иконе
по пољу и певали: Крстоноше крсти носе, Господи помилуј! Крсти носе,
Бога моле, Бога моле да умоле да удари тија роса…
Под Крстоношним храстом на врху Старог Гробља ручасмо и
вечерасмо на дан Вознесења Господњег. Дођоше и сељаци из околних
села. И кад сунце зађе, небо се наоблачи и поцрне, почеше да севају
муње и загрме. Паде обилан пљусак, читаве ноћи падаше, и воде
продреше у избе. И нагрнуше стотине гмизаваца, пужева, божјих
кравица и змија. Кише падаху сваки други, трећи дан. Траве набујаше,
високе као конопља. Поче косидба. Ахмет спахија ишао је у лов са
момцима, гађао зечеве, препелице и копчеве. Уловио је младо курјаче у
потесу Врба, везао га испред хана. Кад су једног летњег дана купиле
сено у Лакомици покрај Пека Јелена, жена Рајка Сенковића, и ћерка,
идући туда, Ахмет спахија насрнуо је на обе и осрамоти их на ливади…
Иако су Сенковићи побегли из свог старог краја од турског зулума,
несрећа их стиже и у Босиљковцу. Рајко Сенковић се одметну у
планине и поста харамбаша. А остали Сенковићи избегоше у планине
према Рановцу и живели су неко време у бучини, коју су почели да
крче. Све док им потера Ахмет спахије не попали појате и пластове, и
од тог времена то место би прозвано Паљевине. Сенковићи се
повукоше дубље у шуме, у Мајдан Кучањски…
Крајем 1803. године Ахмет спахија ме позва у хан и рече:
„Попе, намножили су се хајдуци у вилајету, види, где ће им ко
начинити зимовнике, па ми јави, ако ти је мила глава на раменима !“
Дошли су неки Власи гајдаши, и свирали су спахији, а Негосава и
Јелена Сенковић у турским димијама, играле су и лупале даирима. Још
беху ту неколико Влајиња, и све су играле.Рајко је тада имао око
тридесет бећара, углавном Влаха, хајдуковао је од Мајдан Пека до
Голубца. Сачекивао је Турке изнад Голубца, или на Лисачи изнад
Сене. У време јаких турских потера Рајко се скривао у великој пећини
изнад Мајдан Пека. У дубини шумске дивљине хајдуци су дигли колибе
и појате, гајили су стоку и правили угљен. Пећину прозва народ
Рајкова пећина, а те појате РАЈКОВО. Река која је увирала у пећину
би прозвана Рајкова Река. Пећина је пространа и може да прими – и
примала је – збег. О Рајку се почели да певају песме и Срби и Власи…
Моју ћерку Стамену, на Крстовдан, уграбише са кладенца
Ахметови момци Новићи, разбише јој крчаге и затворише је у хан..
Исте вечери, кад се добро смркло, отправих мог сина Павла Другог и
жену уз Зукву према једној пећини у Дубоком Потоку, где се гнезде
голубови гриваши, и тамо презимеше. Пустих глас да их преко ноћи
одведоше непознати наоружани људи. Више нисам спавао у изби, него
сам ископао тајно склониште у земљи у шуми изнад моје куће. Не прође
недељу-две, Новићи дођоше да воде жену Црног Стоке у спахијин
хан. Црни Стока устрели млађег Новића, а старијег погоди у раме, и
на коњу побеже из села. Жену је склонио у Мајдан Кучањски на
појате Сенковића, па се придружио Рајку Сенковићу.
Већ на Сретење Господње скупио је дружину од десетак
хајдука, ЦРНОСТОКИНЦЕ, па се са њима кретао око пећине, у
којој су се крили моја жена и син. Кад гора поче да зелени, силазили
су потоцима и урвинама до Жутог Брега и Саставака, кружили су око
Босиљковца. Ахмет спахија је често ишао у Горњу Крушевицу на
договоре са осталим спахијама и Турцима.
Спролећа 1804. године, у размаку од два дана, прво Јелена,
па Негосава, родише мушку децу – без белега рођења Сенковића.
Црностокинци једне ноћи запалише Ахмет спахијине арове. Би
пушкарање. Народ се преко ноћи разбежа уз Зукву у шуме. Турци
ујутру Босиљковац попалише, гледао сам како село гори са врха
Нерезина. Турци су кренули у потеру за Црностокинцима уз Зукву.
Код Саставака ухватише једног нашег момка и обезглавише га.

(„Кад тамјана Ти приносимо, Христе Боже, на мирис
миомира духовнога, а Ти, примивши га у наднебесни свој Жртвеник,
ниспошљи нам благодат Пресветога твојега Духа.“)

Advertisements

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s