под снегом је било довољно жира за свиње

ПЕЧАТ ТРЕЋИ.
(ПАВЛЕ МИШЉЕНОВИЋ ДРУГИ: )


И кад отвори трећи печат,чух треће живо бићегдје говори: Дођи и види! Ивидјех, и гле, коњ вран, ионај што сјеђаше на њемуимађаше мјерила у руци својој.И чух као глас измеђучетири жива бића гдјеговори: Мјера пшенице за динар,и три мере јечма за динар,а уље и вино немој ускратити.(Откривење, 6, 4 -6 )
Поп Мишљен Мишљеновић Други, мој покојни бабо, Бог да
му душу прости, склонио је на сигурно место ову РУКОПИСНУ
КЊИГУ… Беше суђено онако како је прорекла Марија Русаља.
Ахмет спахија се вратио у Босиљковац и није дирао мога баба, све док
не ухватише Рајка Сенковића и не обесише га о једну букву у Рајкову.
Мога баба повели су на превару у Горњу Крушевицу; морао је да носи
тамо багремов колац на леђима, када су га потерали на губилиште. И
три дана је умирао на коцу псујући проклете Турке и призивајући
Влајну Марију Русаљу да му дода врг воде…
Ахмет спахија после тога поново оте моју несрећну сестру
Стамену, па воденицу на Пеку. Моју сестру покоси чума, у злим и
жалосним временима која наступише, када пођосмо за Црностокинцима
из збега Дубоки Поток дубље у шуме и планине, у Понор. О Станки
Сенковић, и њеном детету, бринуо сам бригу као о својима. Све док
је не преузеше њени, Сенковићи, који се вратише ко зна одакле, и
настанише на згаришту, опет на Паљевинама. Несрећа их је натерала
да појате и куће дигну далеко од друмова и села у непрегледној
дивљини, где се укрштају стазе и хајдучке богазе. Ноћу се ни ђаво не
би усудио да крене према Паљевинама, а дању се одозго могао
запазити свако ко незван долази на сат хода. Кад је било најтеже,
говорио сам:

Ко је поган, нека се још погани! И ко је несрећан, нека
буде још несрећнији, јер овако неће дуго! Док дух скрушености и
покајаности пред Богом буде живео у прсима Срба, дотле ће Срби
постојати као народ Божји.
Боже, дај нам Слогу! Јер све узвишено и лепо што имамо,
створено је слогом.
Не раздор! Са раздором долази пустош и сатана. И они
који су издали Бога и Српство и склонили се, у време искушења, под
исламски полумесец, или под хрватско, мађарско или аустријско
име. Такви су најгори. Деда Ахмет спахије беше наше горе лист,
Србин родом из Босне.
Дај нам, Боже, Слогу – богословску и божанску! Не
тренутну ортачину, не пролазну заједницу, нити слогу ради
добитка…

У збеговима Звижда и Хомоља, у горама, урвинама и
понорима, и сами постасмо дивљији и опрезнији од зверова. Стоку смо
и нејач смо преко зиме скривали у топлим и пространим пећинама.
Одозго са врхова видели смо димове по долинама. Црностокинци су на
коњима силазили у долине, научили смо разлику између грмљавине и
пушкарања. Овце су се јагњиле преко зиме, козе козиле, под снегом је
било довољно жира за свиње. Гаврани су полетали са високих
камењара и кружили заједно са орловима изнад брегова, равница и
друмова.
(“ И звезда дошавши стаде над местом где беше Дете…Господу се помолимо. Украси, владико…Господ се зацари, у красоту се одену; обуче се Господ у силуи опаса се, јер утврди васељену, која се неће померити. Домутвоме, Господе, приличи светиња на сва времена…“)Из Дунава излази некакав чудотворни зелени камен и људеубија. Какво чудно дејство у себи садржати мора, да је толикоТурака живота лишио, реизе из Видина када би заото упитао,весма би им потешко било и ништа друго не би одговорили, кромеда им је Бог послао казн такову…
Црностокинци мене поставише за кнеза Босиљковца, јер ме
покојни бабо не запопи, а стари кнез рече: сада ајдук ајдука тури да
кнезује, је ли то право?
ДЕКЕМВРИЈА 1815. год. стиже до мене свидетељство:

“ ВЕЛИК ЈЕСТ БОГ! и велика јест благост и милост божија,
која је изабрала нам отраслог роду нашему верховнаго књаза и
правитеља народа сербскаго Милоша Обреновића, за увести преслаткиј
и тихиј мир земљи нашој.
СЕРБИЈИ !
По указу пресветлаго и милостиваго нашега царја султана
Махмута и честитаго и великаго нашего везира Марашли Али паше
уруменлијскога и новоизабранаго белиградскаго, долу потписани ја,
ведомо свакомо творим, како по смотренију мојему обретох и изабрах
господара Милосава Здравковића нахије ћупријске обер кнеза што би
њега за истинита обер кнеза препознали и њему пристојну чест као обер
кнеза у нахији излазити свагда буду слушали и исполњавали, који би
се показао ове моје заповести преступник или непослушник, онај ће
сваки под страшни одговор пасти и најпосле свога живота лишити се
оће, дозвољава се обр кнезу Милосаву кривца свакога који се у нахији
појавити буде ухватити и нами у руке предати, који би се кривац
противио и не би се дао уфатити да га може слободно обер кнез по мојој
заповести убити, дозвољено је кнезу Милосаву десет пандура держати,
на које се њему и даје ово свидетељство потверждено печатом герба
мојега болшаго верованија…“

Крџалија из Видина, Јусуф-ага, жели – кажу – ортаклук са
књазом Милошем у трговини.
Марко Абдулић шаље на једној кочији птичије главе, рибе и
пужеве и извештава: За господара малог Милана, којему разумео сам
не дозвољавате мрсити, шаљем мало рибе и пужева. Ја сам
намеравао читаву моруну послати, но изсечена је пре била, не жели
што сам ја разумео за њу. Но настојаћу штогод се уфати добре
рибе Дунавом да се на другу страну не троши, но тамо да ју
шаљем. Курјаке побијене од свију кнежина јоште збрао нисам, које
ћу по скупљењу таки на виденије послати…
Књаз Милошев момак Миљко кад дође у село Рам – прича
се -, чим с коња сјаше, одмах неког човека ишамара по свом ћефу.
Кнезови из Пореча Муселима поречког отпремили су у
Голубац водом, а његове сејмене пешке преко планине.
Након што је опљачкао у Раму Протиће, дође хајдук ГИЦА
до Голубачке планине и кнежеви пандури трагом у планину пођу, али
бадава. Имање хајдука Гице је одузето, а његова жена Јелена упућена
је књазу Милошу.Ајдук Гица побегао у Влашку, тамо је пофатао 40
Турака и одсекао им уши.
Свештеници почели да венчавају девојке-побегуље.
Сељаци престали да дају обавезе спахијама.Сељаци из
Смољинца узалудно су молили Књаза да трговачке радње из њиховог
села не пресељава у Пожаревац.
Турци око Неготина граде шанац. Милутин Петровић (брат
Хајдук Вељка) известио Књаза о гомилању турске војске у Влашкој.
Немци траже воденицу коју је лед Дунава пренео на српску
страну. Тома Вучић и Вуле Глигоријевић састали се у Звижду. Турски
војвода опоменут што је допустио насељавање Арнаута у Ћуприји.
Неки непознати Турчин дође близу села Душманића, ухвати
једно дете од оваца и без најмањег повода, одсече детету нос с усти до
браде, потом срете човека, који га упита шта то учини. Турчин ништа
не одговарајући, препали из пушке и убије га на место.
Нешто се међу Турцима догађа, спахије се скупљају и
разилазе. Везир није хтео да ноћи у Пожаревцу зато што га господар
Милош није дочекао.
Забрањено је делијама из Видина да скрећу са царског друма.

Advertisements

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s