Разлика између живог и мртвог / Бела Тукадруз

Виноградарск пуж

Виноградарск пуж

Настасијевић је правио разлику између живог и мртвог и тиме се приближио – у есеју Неколико рефлексија из уметности – највећој тајни уметничког стварања и лепоте.

   Ако из конкретне слике не зрачи мисао, онда је та слика механичка копија ; ако се мисао није нагонски конкретизовала, онда та мисао може бити тачна, али жива никад. На крају крајева, куда год пошли, излазимо на исти пут : што је уметничко надстварно је. Лаичком оку стварност је фрагментарна, растргана. Живот је сукцесивни низ важнијих или неважнијих догађаја, који пролазе ; видовитом, она је једно и недељиво ; живот, река која тече, са својим брзацима, плићацима, вировима, тромостима. / Живот је осећен у свој својој целости, то је први услов стила : од тог тренутка свака његова манифестација, била она најситнија, космичког је значаја. И најзначајнија појединост бесмислена је само онда кад није у органској вези са целим. Нешто се не да појмити као целина  ако се кроз све привидно раздвојене и диспарантне ствари не осети начело које спаја и мири. Највећи духови редовно су то начело  налазили у Богу : он  је с ове стране стварности – у њиховој души. У самој стварности – као начело лепоте, с оне стране стварности – као тајна. И видите како силно јака веза спаја човечију душу, преко бића ствари, са недокучимом тајном надстварнога. (…)

Лепота једне ствари у основи је тајна те ствари. Први који је осетио ту тајну, продро је и с оне стране ње. То је свештеник-песник. Човечији дух је тиме направио џиновски скок навише, наниже, и у сваком правцу. Од тада он није више окретна и довитљива животиња.Њему више није доста да је само сит и обезбеђен од нападаја животиња и других људи. Њему се хоће још који пут да га неко живом речју или кипом или свирком доведе у лице са тајном света, с Богом, када ће се он изгубити у њој и заборавити на себе. – Не треба се варати, мистицизам никад није остављао човечанство. Само се тим путем, који је уосталом и једини, дошло до открића лепог“ ( Настасијевић, исто, стр. 20-22).

Први корак ка духовном остварењу – како Настасијевић пише у фрагменту  Белешке за стварну реч (исто,стр. 198) – поставити себи тежи задатак него што се може решити. Ма и за длаку изван сопствене моћи, само не у границама ње

    Јер за колико не могући, знак је, за толико измождити оно најнесавитљивије у себи, оно што је мукли отпор слову.

    Тада се отвори на слепој мрљи виду, затамни дотле схватљиви привид несхватљивом јасношћу суштине…*

__________

* Има ли смисла, у овом случају, позивање на Момчила Настасијевића? Свакако, из више разлога. Реч је о песнику кругова најужих пречника у српској поезији, песнику који се чувао вергла, песнику духа – доживљаја духа – најсуштије стварности. Настасијевић је знао да оно што се духом изразило у простору, тежња му је потрети време ; што у времену, простор. Јер и једно и друго је у истоветности бивања. – Истинитост доживљаја духом потпуно се, дакле, поклапа са нужношћу остварења у израз. / Јер чему толике жртве при којима, у некој радости патње, изражавајући се људски створ буквално самог себе сможди. / Као да је иза тога неки тајни услов :ДАЛО ТИ СЕ ДА БИ ЦЕЛОГ САМОГ СЕБЕ ДАО (М. Настасијевић, Сабрана дела, књ. 4. Есеји Белешке Мисли, Дечје новине – СКЗ , Г. Милановац – Београд, 1991, стр. 58).

 

Advertisements

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s