УМЕТНИЦИ / Мирослав Тодоровић

Мирослав Тодоровић на једној од промоција са колегама Д. Јовановићем... фотодокументација Заветина

Мирослав Тодоровић на једној од промоција са колегама Д. Јовановићем… фотодокументација Заветина


Признати ваља: сви су источњаци
песници већи но ми западњаци!
Само у једном равни смо са њима
У мржњи према другим песницима.

Гете

Критичар се по обичају пробудио рано. Са терасе хотела Врело мотрио је брда понад вароши, ослушкивао како јутарњу тишину муте звуци буђења. Чује брундање аута, однекуд стиже и кукурикање петла, лавеж паса. Варош се буди, руј зоре бледи, јутарња светлост плави видик. Одустаје од намере да прошета кроз варош. Мрзовољни конобар доноси наручену кафу. У мотелу су он и бард једини гости. Уметници. Песника је критичар звао Бард. Говорио је синоћ о његовој поезији. У сали беше мања групица љубитеља писане речи. Публика, жене већ прецвале жељне и љувених речи.
Књижевно вече: Љувене песме Л. К.
О барду је говорила и домаћица, организаторка. Она је врло срећна, казивала је, што је тако угледан, велики песник, указао част Библиотеци. Она пише поезију, држи бардову књигу под јастуком. О како поезија спасава од самоће, како помаже, како вида ране на души. Како живот чини лепшим и полетнијим.
Бард се осмехује. Гледа лица жена, види очи пуне жудње. Сањари, слуша да је геније, како је превођен, штампан. Шта би његови рекли да чују ове речи. Да не доби националну пензију, и то благодарећи свом земљаку министру, не би знао куд би. Овако живи другу младост под старе дане. Критичар, већ загазио у пету деценију, говорио је о барду закукуљеним језиком критике. Каже како се контемплирао у ову умну поезију која сеже до сусрета и љубави Еве и Адама, како је Бард егзалтирано писао о својим љубавима, поменуо је Ромеа и Јулију, казивао како после свега остаје песма да греје наша срца. Како љубав, ах љубав, одржава свет. Нагласио колико је бард значајан песник, указивао на његов утицај и на светску лирику, како је данас све мање љубави, али ова књига ће све преокренути.
Бард се смешкао. Помисли да критичар с правом тако говори.
Читао је своје љубавне песме уз звуке гитаре младе даме која се, каже, одушевила стиховима збирке Љувене песме. Поносан је бард што има овакву публику, срећан што чита песме овако лепим, ама, прелепим дамама, у које је „на први поглед“ заљубљен.
Заврши се читање, око барда и критичара се окупише жене. Јато. Пружале су своје збирке песама. Критичару се допаде висока црнка шућмурастих очију. Сјаје, као у мраку мачје.
-Поштовани М., имам ваше књиге, молим вас, ево моје збирке…
Барда је домаћица већ држала под руком. Иде се на вечеру. Још држећа, пуна ватре у себи, осмехивала се, јер ето има срећу да буде са тако великим песником.
Критичар се чудио, па овде сви пишу поезију. Читав нарамак књига му се нађе у рукама. Неко додаде кесу. Барду ће домаћица чувати дарове. Локална телевизија је снимала зачајан догађај у вароши М.
Вечера у сали мотела прође уз кикот, музику, вино и руменило ужарених лица неколико срећница што су у друштву уметника.
За уметнике, – викао је конобар.
За барда, умиљато је цвркутала домаћица. И тихо певушила „У срцу моме…Ох, животе! “
Бард се већ заруменио, држао је леву руку домаћици у крилу, десном наздрављао. Ох, да га виде његови пајташи, да га само виде. Залуд ми је сва ова срећа када је моји не виде, мислио је.
Критичар је по обичају био ћутљив. Давила га је лична мука: жена отпуштена с посла, технолошки вишак, издавачка кућа у којој је радио ће, како изгледа пропасти, ћерка незадовољна хоће из земље да бежи, али како, али где? Залуд диплома, џаба висок просек…Рачунао да ће овде добити неку цркавицу, али они кажу да ће уплатити на рачун. Ееее. Чује уздах у себи. Црнка, Гордана се зове, се припија уз њега, додирује дојком. Окрене се нагло, критичар осети благи удар дојки, и топлину од које га проже дрхтавица. Хоће да дође тамо где год каже, она ће се за све побринути. Даје му своју збирку, брижљиво, с љубављу, упакована, врпцом је повезана. Моли да напише приказ за новине. Ништа не жали, зна да се све плаћа, онда запевуши песму Терезе Кесовије: Све се враћа, све плаћа… Од њега све зависи, он је кртичар, према његовом суду се сви управљају, лако ће наћи спонзора после његовог приказа. Хтела је са њим у собу, одложили су то за неку другу прилику, договорили, она ће уплатити викенд у бањи. Дискретно.
Барда је у собу испратила домаћица. Још га нема, ево јутро је добрахно одмакло. Критичар помисли како је требао да оде сабајле аутобусом, али пар хиљада у џепу му је био сав иметак. Ни у стану нема, жена се задужује код својих. Хтела си за уметника, а не знаш да су уметници вазда били гоље, корила је мајка.
Коначно, ево и барда. Седа коса се вијори, перчин сплео, може му се, уста, осмех од уха до уха. Када се стари пањ запали, тешко се гаси, казивао је. Видиш сребрна коса, ал челична оловка. Ха-ха-ха… Живот пише романе, романи не описују живот. Ова би и мртвог дигла. Него да напишеш нешто, о њеној поезији мислим. Ја ћу видети са Р. да будеш Председник Жирија, да се мало средиш.
Идемо, повешће критичара, оставити на пола пута, тамо где им се стазе разилазе. Возио би га у Н., заслужио је, али има неке обавезе.
Време лепо, дан јесењи, руде поља, мирише јесен. Небом плове ружичасти облаци. Пут води поред реке, смењује се пејзажи, листа књига земаљска. Слике за песму, вели бард. Купио је нова кола. То ми је од националне. Треба имати среће у животу, ништа без среће. Џаба таленат, ако немаш свога, да те погура, повуче, и среће. Да није било мог земљака министра ништа. Иначе давно је спаковао писаћу машину. Што сам писао писао. Стижу нови, ови постмодернисти све закукуљише, књиге нам огадише. Када чу за националну, јави му стари пријатељ из Француске, тамо се склонио, и ухлебио. „Слушај, Рођени, ова прилика се не испушта. Ко се сад дочепа, дочепо се, после ће бити касно…“ Прикупи оно што се још сачувало, повеље, дипломе па и оне комунистичке медаље, шта све не. Шта се све годинама не накупи, Бого мој, а да човек не зна. И поред тога, казивао је критичару, морао сам да потегнем везе. Старе, комунистичке. Они се још питају, по њихом рецепту се још кува. Када боље размислим није то нека пара. Онај певач, како оно беше, онај Славуј из Мрчајеваца што му је зет министар израдио пензију за вече узме 50 000 хиљада. Колико ја треба месеци да примам да би те паре скупио. Срди се, притиска гас, ауто бруји. Критичар ћути, у глави му друге мисли. За све човек треба да се роди. Трапав сам, несналажљив. Као дете ме учили да поштујем старије, да радим, да…
Ето, његов пријатељ А. наплаћује приказе, рецензије. Оне из дијаспоре су дерали, награде им обећавали. Путовали тамо, њих позивали овамо. Бард прича како су и те националне упропастили, искористили они који су се снашли. Зар народна не вели: „Ко умије њему двије“. А ти, мој друже, хоћеш часно. Зар не знаш пословицу: „Хоћеш часно, неће моћи ласно!“ Ха-ха-ха. Покварила планове естрада. Није естрада него паре. Колико су само пара добили они у комисији. Питај Б. Ш. Питај Р…Мислиш да ће рећи. Пара врти где бургија неће. Само још да се ови са естраде сете па да уђу у Академију. Зашто да не, да само знаш каквих тамо има. Излапели старци заборавили чиме су се некада бавили. Академија, одељење за естраду.
Могу да формирају своју Академију. Само да се неко од њих сети. Све ти је ово Коленике, коленике, вретено….
Критичар ћути. Мисли како ли ће га жена дочкати.
– Човече, докле мислиш овако? Какве књиге, видиш да немамо чиме трошкове да платимо, нема о кога више ни да зајмимо.
Бард прича како ће о ноћашњем доживљају да напише љубавну елегију. Живот је леп, стари мој. Десном тапше, критичара, по рамену.
Ево их, стигоше у С. Поздрављају се, бард одлази, зрак одбијен од стакла лимузине паде на критичарево лице. Хаику сјајка, помисли. На станици казаше да има ускоро аутобус за Т.
Добро, попићу каву. Безвољно спусти торбу са песничким збиркама поред столице. Да их остави овде неко ће их узети, обрадовати можда. Није имао душе да их баци у контејнер. Стави кесу на столицу. Збирку црнокосе одвоји. Као да чу њен умилни глас: „Не бацајте је, молим Вас, написала сам вам и писмо, замолила да пишете о мојим песмама.“ Г. М. Песме моје душе. Развеза врпцу и отвори збирку.
Из отворене књиге радосно му намигнуше папирне новчанице.

Advertisements

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s