О ЗВЕРИМА И ЉУДИМА илити О ЗВЕРИМА У ЉУДИМА / Душан Стојковић

(Саша Хаџи Танчић, Фантастична зоологија у српској приповедној прози, Службени гласник, Београд, 2012)

Нагнути над бунар бездане књижевности, бунар заборава и пролазности. (Фотодокументација Заветина, 2010)

Нагнути над бунар бездане књижевности, бунар заборава и пролазности. (Фотодокументација Заветина, 2010)


1.

Саша Хаџи Танчић полифони је писац у правом смислу те речи. Изузетно је значајан, иако неправедно скрајнут, песник. Један од најбољих приповедача које савремена српска књижевност има. Велемајстор кратке кратке приче. Занимљив и драгоцен романсијер. Сјајан антологичар. Доказани уредник неколиких књижевних часописа.
У тексту који пишемо Саша Хаџи Танчић нас занима као есејист и књижевни историчар, један од ретких који су успели готово сасвим да пребришу границу која иначе дели слободну и лепршаву есејистику од строге и озбиљне књижевне историје. Његови књижевно-историјски текстови пуни су есејистичких пропламсаја, једнако као што његови есеји не заборављају искуства и вредности које им књижевна историја подастире. Наш писац ништа не узима здраво за готово. Све о чему пише за њега је изазовни проблем који се треба „откључати“ на нов, дотада некоришћен, начин. Досада је објавио, осим последње која је предмет наше пажње, пет књига књижевних огледа: Паралелни светови (1979, 1989), Повлашћена места (2005), Корен, копрена (2006), Из дубине књижевног дела (2007) и Шест прозора и хоризонт (2010) и три књижевне студије: Поетика одложеног краја – једно читање приповедака Лазе К. Лазаревића (1999), Романи Миливоја Перовића (2002) и Проклетство, коначна ведрина (2005).
Књига којом смо решили да се позабавимо егзистира унутар особене дилогије коју, поред ње, чини и антологија, насловљена исто као и она сама, која окупља српске приповедне прозе двадесетог века (штампао ју је исти издавач исте године). Антологија има мото преузет из Плотинових Енеада: „Све се догађа у васиони као у некој животињи, код које се може, захваљујући јединству њеног принципа, распознати један на основу неког другог дела.“ Он би могао бити заједнички мото обеју књига. Могли бисмо отићи корак даље те и предговор антологије схватити заправо не само као пратећи, већ и као саставни, формално у њој неприсутан, текст / есеј прве књиге. „Теоријска“ књига се временски не поклапа са антологијом само када је реч о есеју који анализира Доситејеве басне као литерарна остварења. Иако писац зна да је „фантастичне зоологије“ било у нашој књижевности и раније (средњовековни – преведени – Физиолог, апокрифи, записи на маргинама средњовековних списа, усмене приче, Гаврил Стефановић Венцловић, Вукове разјаснице речи у Српском рјечнику итд), он се задржава на њеном присуству у нашој прози двадесетог века (као што је избор прича за антологију без икакве сумње антологијски, тако су и аутори о којима се у Фантастичној зоологији пише изабрани по високом вредносном критеријуму). Текст о Доситејевим баснама, једнако као и уводни текст теоријске књиге, само су увод у књижевно-теоријску и књижевно-историјску причу.
У последње време и ми добијамо читаву серију тематских антологија, било да је о поезији било да је о прози реч. Не оскудевамо ни у тематским антологијама о животињама. Довољно је присетити се Миодрага Сибиновић који је, у Ветру у гриви (2011), приказао коња у поезији словенских народа, а приљежни антологичар Раша Перић животињама је посветио три своје антологије: Трмка (1999), Јато: птице у српском песништву (2008) и Стадо – животиње у српском песништву (2010). Ове последње су, међутим, више биле налик на зборнике. Саша Хаџи Танчић, пре свега, жели, и успева, да склопи праву антологију. Иако њоме помало ревидира наше окоштале критичке и вредносне судове, он од високог естетичког критеријума не одступа нимало.
Састављач антологије одлучио се за двадесет осам прича: „Данга“ Радоја Домановића, „Мистерије“ Милете Јакшића, „Иронија“ Исидоре Секулић, „Лав“ Милице Јанковић, „Слепац“ и „Аска и вук“ Иве Андрића, „Откуда дођосмо“ Момчила Настасијевића, „Купачица и змија“ Данице Марковић. „Сабласни пацови“ Рада Драинца, „Љускари на прсима“ Александра Вуча, „У бироу за добровољни одлазак“ Фриде Филиповић, „Мост без обала“ Миодрага Павловића, „Папагај“ Светлане Велмар Јанковић, „Хрт у покрету“ Павла Угринова, „Чудо у Гадари“ Борислава Пекића, „Коњи“ Данила Киша, „Бахус и леопард“ и „Коњи Светог Марка или Роман о Троји“ Милорада Павића, „Слепа птица“ и „Der Hund“ Филипа Давида, „Гост“ Драгослава Михаиловића, „Велики жути лептир“ Виде Огњеновић, „Мечка“ Милисава Савића. „Тигар којем на леђима глоб“ Давида Албахарија, „Зверске студије“ Јовице Аћина, „Бубашваба“ Бобе Благојевић, „Некролози, промоција“ Немање Митровића и „Господара његовог глас“ Милете Продановића. И не само стога што су заступљени двема причама (пошто је у питању антологијска антологија, могуће да неки од изабраних аутора и немају више од једне приче у којој је изабрана тематика присутна; но, то очигледно не важи за Милисава Савића или Бобу Благојевић, на пример), Иво Андрић, Милорад Павић и Филип Давид „кључни“ су њени писци.
Аутор, проучавајући звериње у човеку, говори о измишљању и замишљању. Можемо ли прозу уопште, и фантастичну напосе, поделити на измишљену и замишљену? Колико су – ако јесу – удаљене једна и друга од онога што се узима за стварност? Није ли и фантастично стварно на фантастици примерен начин? Шта је са сновним? Јесу ли надреалисти, после немачких романтичарских прозаика, у бити песника, донекле, и Кафке, сасвим извесно, и до краја, писали процедуром сна? Писали као да сањаре или, чак, дубоко сањају. Јесу ли њихова прозна остварења, не приче сна, већ приче сни?
Саша Хаџи Танчић пише, у предговору антологији, како постоји јединствено братство наших фантастичара. Он то најбоље зна, и искуствено, пошто му и сам припада. Читава прегршт његових прича управо припада фантастичним причама. Ако неки аутор недостаје овој антологији управо је то њен састављач. Његова прича (добрано бисмо се намучили при одлучивању која) нашла би место и у још сведенијем, згуснутијем антологијском пресеку наше прозе са зооморфном тематиком.
Фантастика се огледа у другачијем, другом, необичном, офантастичено стварном, ореалистичено фантастичном, онеобиченом… Њоме обухваћен свет дубљи је свет. Нуди симболичност. Обухвата алегоричност. Краси је имплицитна херметичност. Сваки од писаца који се лати писања фантастичних прича гради свој свет. У њему важе нова правила. Нема преписивања. Ако реалистички писци могу да се уланче, групишу око писаца предводника и онда када нису његови пуки имитатори, писци прозе са фантастичном тематиком то не чине. Сваки прави писац ове оријентације књижевна је држава за себе.
Фантастичне приче немиметичне су приче. У њима се стапају (преобличавају једно у друго) животињско царство и људски род, инстинкт животиње и интелигенција човекова. Основни однос међу овим (антиподним?) половима је суштинско неразумевање, исконски агон.
Писац се опредељује да у антологију унесе само приче настале у двадесетом веку, оном који је оделито одвојен од претходног, оног којим је пулсирала авангарда, а чија реалистичка проза, и да је хтела, није могла заборавити како је авангардна ту, тик поред ње.
Он бира прозу која је на самој граници фантастичног жанра. Отворену митопоетском и гротескном. У дослуху са архетипским. Посебно, Библијом.
Најзначајније антологије српске фантастичне прозе које су овој о којој пишемо претходиле, битно другачије, теоријски раздешеније, биле су: Антологија српске фантастике (1980) Божа Вукадиновића, Књига српске фантастике XII – XX века (1989) Предрага Палавестре и Постмодерна српска фантастика (2004) Саве Дамјанова. Могли бисмо им прододати, у извесном смислу, и Поноћно сунце (1962) Васка Попе. Ретке су приче које се поклапају у споменутим антологијама и Танчићевој. Код Вукадиновића налазимо „Чудо у Гадари“, „Љускаре на прсима“ и „Бахуса и леопарда“. Код Палавестре и Саве Дамјанова поклапања се своде само на по једну причу. У првој је то „Der Hund“, а у другој „Господара његовог глас“. Васко Попа опредељује се и за „Љускаре на прсима“. Погледамо ли антологије које се нису ограничиле на фантастику, само у Најлепшим српским причама (1990) Мирољуба Јоковића налазимо и „Хрта у покрету“, „Папагаја“ и причу „Некролози, промоција“, у Антологији српске прозе постмодерног доба (1992) Александра Јеркова причу „Гост“, а у Антологији српске приповетке (1945 – 1995) Михајла Пантића „Хрта у покрету“.

2.

Фантастична зоологија у српској приповедној прози има десет есеја: „Књижевни аспекти фантастичне зоологије“, „Фантастика басне Доситеја Обрадовића“, „Фантастична реалност `Данге` Радоја Домановића“, „Удвојена реалност `Аске и вука` Иве Андрића“, „Тигар, лав и зверство човеково у приповедним прозама `Иронија` Исидоре Секулић и `Лав` Милице Јанковић“, „Фантастична парадигма понављања у `Бахусу и леопарду` Милорада Павића“, „Људска звер у причи `Der hund` Филипа Давида“, „Поступак обликовања приповетке `Гост` Драгослава Михаиловића“, „Из живота и фантастике `Звери` Милисава Савића“ и „Све је стварност или све је фикција: `Све звери што су с тобом` Бобе Благојевић“. Први је уводни, претпоследњи говори о циклусу „Звери“ који се находи у приповедачкој збирци Ујак наше вароши Милисава Савића, а последњи, убедљиво најдужи, подноси критичарско-аналитички рачун о читавој приповедачкој књизи Све звери што су с тобом Бобе Благојевић.
У уводном есеју писац открива своје полазиште: „Не бавимо се проучавањем животиња уопште, ни животом врста посебно. Бавимо се књижевном сликом подвојености између човека и животиње.“ (стр. 5) По страни су чудовишта – бића између. Она која је, заједно са Маргаретом Гереро, у Приручнику фантастичне зоологије, збрао и пописао, уметнички оживео велики Хорхе Луис Борхес. Те звери настају математиком комбиновања, особеним пазлирањем.
(Присећамо се неколиких антологијских књижевних остварења са животињама као главним јунацима: Апулејевог Златног магарца, средњовековног и Гетеовог Лисца Рајнекеа, Хофмановог Мачка Мура, Мелвиловог Моби Дика, Џерија са острва Џека Лондона, Киплингове Књиге о џунгли, Орвелове Животињске фарме, Хемингвејеве повести Старац и море, Булгаковљевог Мајстора и Маргарите, Андрићеве „Приче о везировом слону“, Грасовог Лимбура, Баховог Галеба Ливингстона, Мале птице Моме Димића…)
Саша Хаџи Танчић бележи како је животиња „ближа природи од човека“. (8) Да ли човек успева да превазиђе то пресецање пупчане врпце? Може ли му молитвено дружење с Богом надокнадити измештање из материце природе? Није ли град пакленски простор у којем се другоме може бити само вук? Може ли се, и како, вук очовечити? Ако кажемо како је човек човеку вук, може ли се рећи и како је вук вуку човек?
Човек, „пошто се отприродио, ужелео се одземљења“. (8) Но, одвајање од Земље није истовремено, и није само, узношење добијањем и коришћењем анђеоских крила. Ако на човечју основу покушамо да накалемимо анђеоску природу плашим се да ћемо најпре добити наказу. Ни рибу ни месо!
Не могу се тако лако, ако икако, „пребрисати“ прирођена агресивност, наслеђена деструктивност.
Човек се издваја, отцепљује… У њему остаје макар делић онога од чега мисли да је утекао. Усавршавање појединих органа доводи до кржљања и деформације других. Све се плаћа.
Зоофантастичари су против пасторале. „Откривање крајњег метафоричког тоталитета зверињег света као човековог ослобађа га ограничења његовог антрополошког одређивања.“ (11) Као да у човеку непрестано тиња потреба за проклетством: „превазилажење тог ограничења људског у човеку зверињим нападом на самог себе“. (11)
Читаоци фантастичне прозе са спољашњег прелазе на унутрашње. Непрестано „… изгледа као да је нека звер усуд сваке људске судбине“. (12)
Преображај је основна радња која ка офантастичењу води (Кафка је ту непревазиђени мајстор, најсуптилнији и најфантастичнији): „Управо је у природи човека да може да се испољи и као девијантна, исредиштена: као нешто друго. Преображајем у звер радикално преузима облик онога што он у суштини није“. (14)
Стварно и нестварно нису у непревазиђеном сукобу, преливају се једно у друго, стапају, комбинују. „У први план се истиче однос аутора према лику, а овога према свом преображеном виду.“ (17) Ликови имају Јанусово лице.
Писац зна (знали су то и Зоран Мишић, Стојан Суботић и Милица Николић у својим антологијама француске, пољске и руске фантастике, и покушавали да их међусобно разлуче) за постојање поетске, делиричне, фолклорне, сновне, реалистичке, социјалне, утопијске фантастике, но „приче о зверима – људима могуће је сврстати у засебан књижевни жанр“. (19)
Теоретичар фантастичног о којег се Саша Хаџи Танчић у својим теоријским промишљањима фантастике највише ослања, иако и за многе друге теоретичаре, као и оне који су фантастичном, попут Фројда, из других наука приступали, зна и њиховим се увидима користи – ван сваке сумње је Цветан Тодоров, аутор Увода у фантастичну књижевност (1970; наш превод 1987). Тодорову је читаочева неодлучност „први услов фантастичног“. Према француском теоретичару, постоје три услова (други је факултативан) које мора испунити неки текст да бисмо могли да га сврстамо у фантастику: 1) мора обавезивати читаоца да свет дела доживљава као стваран, при чему могућност објашњења оног што се у њему догађа обавезно мора битидвострука: мора постојати рационално тумачење, али се истовремено збивања могу објаснити и као резултат утицаја натприродних сила. Суштина жанра лежи у оклевању имплицитног читаоца да се између ова два пута одлучи; 2) Оклевање између рационалног и натприродног објашњења збивања може такође бити и став ликова у делу, а неретко прераста и у главну тему дела; 3) Фантастични текст не сме давати могућност за алегоријску интерпретацију, нити може, и сме, бити читан као поезија. Фантастика се налази на танкој црти која дели два суседна жанра, чудесно и необично. Текст који би истакао у први план рационално објашњење збивања припадао би необичном, а онај који допушта само натприродне узроке био би у сфери чудесног. Само текст који остане трајно неопредељен спада за Тодорова у праву фантастику.
По Саши Хаџи Танчићу, мало је чисте фантастике у српској књижевности. Она вибрира између овог и оног света. Њени „јунаци“, поред оних који су то по дефиницији, и сам су језик и приповедачи.
Фантастичним причама влада обрнута перспектива. Парадоксално, „логика књижевности увек је логика фантастике“. (23)
Писац открива карте: „Књига је и осмишљена на два, међусобно прожета плана: превасходан план представља тумачење конкретних приповедних дела (и читаве једне књиге), а други се тиче начелне, књижевно-теоријске проблематике. Полазећи од конкретних приповедних текстова, анализирајући њихово уметничко и текстовно биће, тумачили смо и вредновали однос између рационалног и ирационалног, тј. фантастичког аспекта, односно фантазмичку супстанцу.“ (24) Додаје: „… бавили смо се колико суштаством фантазма у приказаном свету, толико и процесом њеног обликовања“. (24)

3.

Следе есеји о појединачним литерарним остварењима.
Доситеј Обрадовић није значајан само као зачетник новије српске књижевности, већ и као врстан писац који се огледао у неколиким жанровима. Његов Живот и прикљученија на корак је од романа. Песме нипошто нису за потцењивање. Хумор којим су крцата његова дело није уочен довољно и проучен ваљано. Прецењивана су наравоученија уз басне. Када се о баснама Доситејевим пише, превише се заговара њихова тобожња неоригиналност. Оригиналност је, међутим, поетичка тековина романтизма. Саша Хаџи Танчић уочава: „С једне стране, басна, Доситејева, логична је и одредива (рационална), а с друге пак стране, поетски онеобичена стварност животињског света спрам људског“ (31); „Животињама, свакој разлучено, одређује место у слици људског света са дубљом оценом карактера лика, као алегорије на људски род…“ (32); „У Доситејевом кључу тумачења важно је увек зашто се нешто догодило, пре него како се догодило, њега занима идеја, поступак рационализације, у којем учешће фантастичног појачава утисак да су и звери учесници и виновници човековог удеса, подвлачећи силину деструктивности. Оне су застрашујући живе…“ (36); „Наравоученије је одјек ситуације, стављањем до знања могућег дешифровања одговарајућих момената приче…“ (36); „Свет иреалног“ са животињама метаморфозираним у људе „указује се савременом читаоцу пре као фантастично поетичан него дидактично обликован на филозофским и поетолошким претпоставкама књижевног дискурса из доба рационализма“. (36) Написано нам као на длану нуди поетику басне у Доситејевој верзији. Басне нашег писца епохе просветитељства „образац (су) преплитања реалног и фантастичног“ (37), а њихова наравоученија могу се узети као особени „расплет“. (37)
У наслову прилога о Радоју Домановићу је синтагма „фантастична реалност“. Човек јаши другог човека као да овај коњ јесте. Коњ се, иначе, у овој, свифтовској, причи нигде не спомиње. На алегоријско-параболичној равни доминирају фантастични паралелизми. Жигосање је, истовремено, метонимијско трансформисање и својеврсна употреба метафоризације. „Активирање“ убитачне ироније на плану сновиђења: „Метафоричка раван жигосања јаханих, ма колико деловала према одређеној страни света, овој, реалној, непосредно датој, означавањем сна, управљена је заправо оној другој, нереалној, нестварној, фантастичној страни света поступком књижевног посредовања односа човека са људима као човека са зверима.“ (45). Домановић, „фантастичар европског формата“, у „Данги“ раскида са дотад доминантном у нашој књижевности фолклорном фантастиком, тако што остварује комбинацију, „пресецање критичног и фантастичног“.
„Аска и вук“ Иве Андрића није штиво за децу, камуфлирана бајка, већ есенцијални поетички текст, попут „Разговора с Гојом“. Ако се у источњачкој Хиљаду и једној ноћи живот спасавао причом, у Андрићевој новели се то чини игром, плесом. Саша Хаџи Танчић, који често при тумачењу конкретних остварења за психоанализом, посебно Фројдом, али и Јунгом, Лаканом или Крисом, посеже – овај пут нас подсећа како је Мартин Хајдегер писао о критичкој реакцији (у испитиваној новели то је страх), али и на промишљање естетизације реалности коју Валтер Бењамин заговара. Наш есејист пише о „удвојеној реалности“ (57) присутној у овом Андрићевом литерарном остварењу. Она је његова ос.
У следећем есеју врши се компарација између прича „Иронија“ Исидоре Секулић и „Лав“ Милице Јанковић. У првој је реч о тигру затвореном у кавез, а њен наслов – „Иронија“ упућује на то како звер не угрожава човека већ како човек роби звер. Открива се „… зверињи нагон човека да угрожава и оробљава“. (50) Пред читаоцима је, „Уместо звери са пленом, звер као плен – нека чудна врста имагинарног стварања вишег степена фантастичне уверљивости.“ (61) Као и у многим другим фантастичним причама, открива се архетипско, те „Таквог помереног смисла и реда разумевамо латентну поетику Исидоре Секулић, пут њене приче до фантастичног преко архетипске мисли или слике универзалне спутаности самом бити симболичког значења кавеза.“ (62) Упоредимо ли „Иронију“ са причом „Лав“ мање познате и прилично заборављене, незаслужено потцењене, Милице Јанковић, откривамо како „… обе приче приказују непосредни губитак рајског живота звери у природи“. (63) И у једној и у другој, парафазирамо ли људску баченост у живот о којој пишу егзистенцијалистички философи, имамо баченост у кавез животиња које бисмо могли узети за оличење слободе. Притом, више нијансираности демонстрира мање позната књижевница. Саша Хаџи Танчић исправно уочава: „… обе приче омогућавају да се прати метаморфоза приповедача у улози књижевних ликова који се, очигледно, мењају под утицајем судбине узапћених звери. Обе попримају особине ликова посматрача. Звериње црте пак као да сенче њихова лица“ (64); „Симболичким сусретом људског и зверињег с ове и с оне стране кавеза најобухватније премешта борбу између добра и зла, живота и смрти, у измењеном положају звери спрам човека. Већ на први поглед упливисана је превласт угрожене звери над човековим дехуманизованим бићем“ (65); „… просторна тачка гледишта, визуелни и аудитивни утисци (кавез, вештачка пећина од бетона, зоолошка башта, зоолошки врт) најчешће `припадају` доживљајном ја, док је асоцијативни оквир смештен у домену приповедачког ја“. (69) Исидорина прича и почиње и завршава у „садашњем“; она Милице Јанковић дата је као сећање: приповедач „не приповеда него поетски дочарава онако како се у неку руку огледа у његовој свести“. (70)
Текст о Павићевој причи „Бахус и леопард“ Саша Хаџи Танчић утемељује на опасци Јовице Аћина по којем су текстови проучаваног писца књижевне парадигме концепта понављања. Прича о којој је реч јесте „читав један програм филозофије понављања“. (71) Е. М. Мелетински, поводом Џојса, у Поетици мита, говори о „митолошком начину тумачења грађе“ и о обликовању „стила митотворачког мишљења“. Такав начин и такав стил наш есејист изналази у Павићевој причи.
У причи Филипа Давида њен јунак Уриел де Мајо, преображен у пса, умире као пас: „Сав живот одвија се ванвремено трансцедентно и отуда приповедни нагон трагања за смислом сеобе душа и промене обличја, што је иначе у основи ове приче…“ (83) Есејиста закључује: „Неправедно би била да није написана, ако већ никоме није испричана.“ (91)
Михаиловићев „Гост“, присутан у првој пишчевој књизи, новелистичкој збирци Фреде, лаку ноћ (1967), испитује се са становишта приповедача. Ауторско и приповедачево становиште налик су на кутију у кутији. Огледалско становиште, двоструко огледалско, и огледано се огледа, је у укрштању, пресецању две приче: оне о догађају с мишем и оне о томе како је настала прича о догађају с мишем. „Изузетност Михаиловићевог поступка огледа се у истовременом приповедању и коментарисању самог поступка приповедања…“ (95) Миш задобија особине књижевног лика. Саша Хаџи Танчић нипошто није једини тумач Михаиловићеве прозе који тврди како се она нипошто не може свести на тзв. стварносну прозу, која је – могуће – једна од измишљотина наше невеште књижевне критике.
Претпоследњи текст испитиване књиге посвећен је циклусу „Звери“ који се налази у збирци Ујак наше вароши Милисава Савића. Фантастично обликовање животне стварности остварено је применом теорије кохеренције на метаравни приповедања. „… стварно и нестварно у књижевним прозама из „Звери“ преклапају се и равноправно обликују“. (99) Притом, „Вредновање нестварног увек је `субјективно`, зависи од жеља, емоција или предубеђења“ (99), а „За приповедачки поступак Савићевог обликовања непосредне збиље у фантастично преобликовање уметничке слике живота и света само по себи је значајно, наиме, иницијално место које се у причи даје ванредној моћи виших сила, метафизичком објашњењу. Такође помаже да се из нешто другачијег угла виде утицаји `више реалности`, што у читању појачава утисак о разликама између два приповедна погледа (или два угла приповедања) који се у Савићевој прози у „Зверима“ налазе као непосредно животна и онеобичена стварност књижевног текста и очито се не подударају“. (103) Саша Хаџи Танчић овако градационо процењује пишчев обликовни поступак: „Највећег удела у обликовању приповедних призора има тачка гледишта са које се у целини описује, преломљена у доживљају лика; затим долази тачка гледишта лика, или више ликова. Њихова узајамна зависност заправо и представља вид испољавања прикривене везе међу психичким процесима, преображених психичких структура.“ (105) Постоје менталистички, вољни и свесни аспекти Савићева приповедања, а „реалистичка мотивација засвагда се мења, па се представља метафизички.“ (113)
Боба Благојевић је неправедно заборављен писац. Не једини када је о српској књижевности реч. Мајстори смо за производњу књижевних „случајева“. Читава њена – антологијска – збирка Све звери што су с тобом (1975) предмет је студија којом се Фантастична зоологија у српској приповедној прози окончава. То што студија следи за есејима указује на најмање две ствари. Збирка Благојевићеве је, најпре, узимала за своје јунаке метаморфозе људи у животиње. Но, истовремено, она је вансеријско остварење на које је оваквим повлашћеним третманом (студија наспрам есеја) писац који о њој пише желео да укаже. Сама збирка Бобе Благојевић није у тренутку њеног појављивања, и накнадног штампања у оквиру њених сабраних дела, привукла на себе довољно пажње, те је наш есејист прионуо да ову неправду, ако је могуће, накнадно исправи. Он тврди: „Очевидно је за обе стварности, реалну и фантастичну, да их списатељица не раздваја већ их поступком књижевног обликовања и значењем поистовећује.“ (119) Притом, „… опис природе стварног и нестварног зависиће од тога да ли се у причама даје са становишта ликова, дакле изнутра, или са становишта приповедача, дакле споља. У оба случаја стварност и фикција обликовани су као уметничка слика јединственог живота и света. […] Поступком приповедања `помешани` су моменти стварног и нестварног.“ (120) Сам „Преображај се може сматрати реактивним искуством ликова. Мењају својства различито, сходно звери у коју су преображени. Или задржавају људска својства према условима који су на њих утицали, мењајући се у звер. Промене су регресивне, ликовима се `нешто дешава`“ (120), „Јер је очито да лик остали виде као звер – бар тако осећа; или пак он друге тако види, такође пресудно.“ (122) Прича „Пуж“, на пример, „прича (је) о детињству у сенци мајчиној, о унутрашњем располућивању“. (127) Танчићев текст о њој (наравно, не само о њој) богданпоповићевска је анализа, психоаналитички продубљена. Есејист бележи: „Улог приче је конкретан: усредсређење ликова на неку идеју, да би се испољио несвесни садржај. Он у овом случају избија из самог тока приче представом – о – пужу из несвесног дела њиховог бића под сталним притиском трагања за идентитетом, смислом поновног успостављања и непосредној егзистенцији оба лика. Ид је желео да се сећа у егу, како би Сигмунд Фројд упослио асоцијативни подстицај за даља пребирања по дубини памћења.“ (134) У причи „Овца“ – „Дати детаљи архаичног су и савременог реда и обичаја. Ћерки су показали како се жртвује принетим јагњетом ради њих, у име породице. Одсудним одбијањем мајчиног допуштења да носи дугу косу, и тако буде призната као одрасла. Ћерка се пак доживљава као сопствено приношење на породични жртвеник. […]`Овцу` је у том смислу могуће читати као особиту проповед о јагњету, оном које су тек рођеном Христу даровали трговци. О свима симболисано жртвованим, који су носили свој крст. Жртвованима за своје најближе, победом над смрћу и силама зла.“ (141) У „Веверици“ – „Наизменично се испробавају, искушавају стварно и нестварно, пре служећи једно другом за књижевно уобличење него објашњење. А то управо приповедну прозу Бобе Благојевић чини изузетном, ретком, изједна лепом.“ (145) У „Лисици“ – „Мотивациони систем њеног прозног подухвата, веома сложен, подразумева двогубу природу ликова, људску и зверињу, али оних поетичких особености приче које је могуће фантастично обликовати.“ (147) У причи „Пас“ звер се преображава у звер: мачка у пса. Најкраћа прича читаве збирке, „Црв“ почива на симболици непомичне идеје као код Пушкина и Достојевског. Говори се о умирању, уз констатацију „Важно је да мисао живи и даље, и прича делује стога као жива. Миче се, дише, чиме опомиње да и `у мраку – једе`.“ (179) „Мотив црва симболизује `изједање` тела и `сврдлање` мисли“ (179), а Боба Благојевић у овој причи „описује сврховитост људског битисања финализовањем психичког живота.“ (179) Опаске која покривају поступак примењиван у целој збирци су: „… опис се у прози Бобе Благојевић редовно даје са места које тренутно заузима лик“ (145), „атмосфера тајанства промене … обавија све приче наше списатељице“ (150) и „Прича делује, међутим, пре сугестијом приповедања, а не узбудљивошћу психолошке анализе.“ (155) Наша списатељица поседује поовска моћ детаља. Поу и њој заједнички је и „патолошки“ хумор. И њене приче, као и његове, махом су о женама. У њима се фантастика максимално искушава. Опробавају се најразличитије варијанте другости. Вртложе метаморфозе.
Ову књигу Саше Хаџи Танчића требало би напоредо читати са још једном бриљантном књигом – Филозофска животиња. Зоографски наговор на филозофију Предрага Крстића. И једној и другој морамо се непрестано враћати.
Као што је антологија, по жељи њеног састављача, особен роман, исто се збива и са студијом о фантастичној зоологији: она постаје есејистички роман.

======== Извор: Летопис МС…

Advertisements

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s