ОДЛОМЦИ О СТЕФАНОВИЋУ / Предраг Пузић

Предраг Пузић

ОДЛОМЦИ О СТЕФАНОВИЋУ
Народна књижевност и политички ангажман

Како је наука утврдила, већ више од шест векова постоји српска народна књижевност. Први нама познати запис потиче из 1497. године, са италијанског тла, из српске колоније у околини Напуља. Реч је о епској песми дугог стиха, бугарштици, у којој се говори о смедеревском робовању Сибињанин Јанка. Век касније, 1554, мађарски песник Тиноди у својој „Хроници” даје још једну потврду о постојању нашег усменог стваралаштва, а Хваранин Петар Хекторовић, у Венецији 1568, објављује две српске народне песме у путопису „Рибање и рибарско приговарање“. Захваљујући Вуку, она постаје темељ наше савремене литературе, али и опчињава и заводи Европу. Јакоб Грим учи српски језик, епску поезију упоређује с „Песмом над песмама“, а Гете своје љубавне стихове испева у десетерцу. Преводи се на многе светске језике, објављује, изучава. Постаје, како вели Васко Попа, „наша класика, једина и права“. Фолклорна књижевност разнолика је и по много чему јединствена, мистична и недосежна, заносна, распусна, стварана од генијалних а смерних појединаца, обликована кроз векове небројеним гласовима. Књижевност која је, нарочито у дугим годинама ропства, представљала можда једини глас слободе, пркос и наду. С њом се у Срба мерило време, на оно пре и оно после Косовског боја. Она је отпор асимилацији, подсећање на некад моћну државу, пропало царство и пострадале христолике јунаке. Данас, кад се точак српске историје, а можда и колективног опстанка, изнова окреће на Косову (и опет вођен туђом руком), неће бити ни мало чудно ако нам се, макар на тренутак, учини да живимо у смутним временима наших предака. Тиме као да епско стваралаштво изнова добија на значају.
Корпусу оних који су се студиозно бавили нашим националним књижевним благом, придружио се својевремено и Светислав Стефановић (Н. Сад, 1877 – Београд, 1944). Његов ангажман није био ни мало случајан, као што непредвиђено није ни његово занимање Шекспиром или Гетеом на пример. У време кад се окреће епској баштини, а година је 1906, он је општински лекар у Ћуприји, далеко од главних књижевних средишта. Припрема се за одлазак у Беч на последипломске студије на које га уписује Владимир Ћоровић; води преписку са Лазом Костићем, Дучићем, Миланом Савићем; у литерарним круговима запажен је најпре по провокативним текстовима које штампа у разноликој периодици, од Новог Сада и Карловаца до Сарајева и Мостара. За њим су три збирке песама, пет књига превода. Ослонац је Вељку Петровићу и другим младим писцима жељним афирмације. Широких интересовања а огромне енергије, чини се као да га је његов стваралачки нерв водио напред, у област која му испрва није била толико блиска, али је, засигурно, за једног ерудиту његовог кова представљала довољан изазов. Ако још овоме додамо да је волео да руши књижевне табуе, да помера већ утврђене границе, да полемише са често еминентним савременицима, добијајући али и губећи битке, онда слика постаје потпунија.
Светислав Стефановић је књижевни стваралац за кога би се по много чему могло рећи да је противуречан. Најпре непомирљив противник, а онда поборник политичке поезије – читаву је једну књигу спевао; као критичар заговорник је и предводник модерних струјања у нашој књижевности – сетимо се само његове подршке Црњанском, Винаверу или Растку Петровићу – а онда, две деценије касније, имамо једног новог Стефановића: овај пут он се окреће традицији, селу, религији, прихватајући начела којих се годинама одрицао. Као преводилац, он је најпре познат по Шекспиру, али и по томе што је први српске читаоце упознао са Едгаром Аланом Поом, односно као англофил који је у енглеској литератури налазио инспирацију, а њене домете нудио као образац. Са мађарског је превео Мадачеву „Човекову трагедију” и за тај рад добио медаљу мађарског ПЕН центра. Стефановић је усто и преводилац делова Библије. О успешности његовог подухвата сведоче похвале које су стизале од високих представника српске православне цркве, као и ондашње јеврејске заједнице. Међутим, он је упамћен још по нечему: први је из Рима у Београд донео и превео Мусолинијеву књигу „О корпоративној држави”, у којој италијански диктатор говори о доктринама фашизма и предностима над демократским тековинама.
То Стефановићево свођење рачуна са сопственим критичким погледима и начелима, та, како је он назива, преоријентација и ревизија вредности, очитује се и у његовом виђењу српске и других фолклорних књижевности. Он се не мири са опште прихваћеним теоријама, он је трагалац, немирни дух за кога повучене линије нису заувек дате. И као што је народну поезију схватао као живи организам који има своја природна својства и законитости, тако је и њено проучавање доживљавао као нешто што захтева нова тумачења, нова померања граница, све у функцији бољег разумевања једне области која је, разуме се, била надахнуће и толиким другим људским радиностима. Захваљујући њему епска баштина више се не везује искључиво за време турске владавине, њено датирање помера се уназад, све до Немањића. Његовом заслугом дошло се и до сазнања колико она кореспондира са истоветном књижевношћу наших суседа.
Има књижевника који, кад заврше с једном фазом своје печалбе, просто ставе тачку и иду даље. За Стефановића се такво што не би могло рећи. Као што је умео да се враћа Змају и Лази Костићу у радовима који нису имали много везе с овом двојицом, тако се исто посвећивао и епској књижевности. Отуда и у његовим чисто политичким текстовима, а има их близу три стотине, које је писао безмало цео свој век, постоје освртања не само на српску народну поезију већ и мелос, трагања за коренима и сличностима са истородним звуцима Чешке, Мађарске или Румуније, подвлачења расне, психолошке и духовне сродности. С друге стране у својим је оценама бивао и преоштар, као у случају када је, мешајући политику с литературом, енглеску народну поезију огласио за најслабију и најбезначајнију од поезије свих европских народа.
Треба још рећи да су књижевност и политика, у Стефановићевом случају, понекад ишле заједно, једна с другом. Ту би се чак могла повући извесна паралела са његовим пријатељем Лазом Костићем. Колико је то сметало једној, а колико другој, показало се већ средином тридесетих година, кад писац у Црњансковим „Идејама” оправдава спаљивање књига у нацистичкој Немачкој. А како је живот, по Милети Јакшићу, круг, десетак година касније нова управа Српске књижевне задруге, предвођена Вељком Петровићем, разматра могућност да спали Стефановићеве књиге, па и цела два Задругина Кола изашла за време окупације под његовим уредништвом.
За нешто више од четири деценије, колико се, с мањим или већим прекидима, бавио политиком али и политика њиме, Стефановић је прешао један еволуциони пут који у нас није ни тако редак ни нов – пут од социјалисте и демократе до заступника југословенске националистичке идеологије и једног од, за кратко, предводника Љотићевог Збора, да би се, поткрај живота, поново вратио идеалима своје младости, односно свом, како је често умео да истакне, првом политичком учитељу, Светозару Марковићу. Марковићеве књиге млади Стефановић имао је први пут у рукама у Крушевцу, за време школских ферија, у библиотеци свог рођака, лекара Павла Боте, који се у град под Багдалом доселио негде поткрај XIX века из Кикинде. Бота је потомак чувених звоноливаца и тополиваца из Првог српског устанка, чији генеалошки корен сеже до XV века и ондашње Влашке. Од Марковића је Стефановић „покупио“ сва она интересовања за већину важнијих друштвених, политичких, па и опште животних питања. Религија, просвета, раднички и социјални проблеми, брига о селу, женска права, књижевност, наука, то су биле теме којима се и Стефановић доцније годинама бавио. Све је то разумљиво ако се има у виду његова жеља не само за присутношћу у јавности, већ и тежња да се активно утиче на друштвене токове државе у којој је живео. Ако је Андрић, како сведоче они који су га ближе познавали, имао дубоку потребу да скрива многоструке сфере своје личности, штитећи на известан начин сопствени интегритет, Стефановић није имао или није желео да има такву потребу. Реагујући на своје време, он је ту присутност схватао као своје право али и дужност. Ја не верујем да се данас може бити песник, а не бити јавно ангажован, истакао је у једној полемици. Инспирацију за друштвени рад он је проналазио и у бројним домаћим, европским и ваневропским песницима којима се истовремено бављење политиком и списатељством ни најмање није доводило у питање.
Захваљујући управо политици ми данас тако мало знамо о Светиславу Стефановићу. За многе наше повесничаре, најчешће услед чудне необавештености или идеолошке заслепљености, на жалост још увек и данас, Стефановићев случај почиње и уједно завршава се у оној фамозној оптужници партизанског Првог корпуса, односно у оном њеном делу у коме се он неоправдано означава и проглашава идеологом фашизма и издајником. Уместо доказа понуђене су етикете – и, пресуда је пала. Кад официри ОЗН-е дођу по њега, он им говори о Гетеу и немачкој лирици. Пресудом као да је потврђено једно, доцније, мање више опште прихваћено уверење да је у Стефановићевом случају све јасно и да ништа изнова не треба расветљавати, а још мање доказивати. Услед идеолошке искључивости и нетрпељивости, које су у нас владале више од пет деценија (понекад се чини да нису ни престале), он је маргинализован и изопштен из историје српске културе, и самим тим остао ускраћен и непознат многим генерацијама; тако је исто и његово бављење народном књижевношћу одгурнуто у страну и познато тек малом броју људи. Једном наметнута искривљена слика остала је таквом све до наших дана, продужавајући пишчеву постхумну судбину.
Својевремено је Зоран Гавриловић, имајући на уму Скерлићеву преоштру оцену, за Диса записао, да се једном избачен из историје он у њу непрекидно враћа. Упоредимо ово са Стефановићем. Наиме, у последње две деценије о њему су објављене четири књиге (из пера Зденке Петковић Прошић, Миливоја Ненина, Предрага Пузића и Тамаре Грујић) и приређено осам (Ненин, Пузић, Грујић, Гојко Тешић). Оне су употпуниле Стефановићеву био-библиографију, постајући део приче у којој се јасно оцртавају његове заслуге по нашу књижевност.

Индекс Светислава Стефановића, студента медицине у Бечу, 1897.

Индекс Светислава Стефановића, студента медицине у Бечу, 1897.


=== Из рукописа Предрага Пузића (нап. ур.)

Advertisements

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s