Стефановић о политичкој поезији – изводи / Предраг Пузић

Светислав Стефановић  БУНТОВНЕ ПЕСМЕ АРТАС, Нови Сад, 2005. Приредио Предраг Пузић

________________________________________

Заветине +

Заветине +

Ситничарска борба или прича о ружном царству

(…) Сведоџба је рђавог укуса ако се политичке песме Змајеве могу читати упоредо с његовим љубавним; ако се једним дахом може хвалити „Тајна љубав“ и „Устарабари“. А сведоџба је тоталног естетског неразумевања – ако се политичке песме Змајеве могу назвати „лепима“. Те су песме „ружне“ и правдају своју егзистенцију једино тим, што је поезија и естетика нашег доба обухватила и царство ружнога. И као „ружне“ оне остају „песме“.

Много већа им је мана, што оне и као ружне песме немају ни близу оне дубљине, које имају Змајеве лепе песме, његови „Ђулићи“ и „Снохватице“. Змај, који у љубавној лирици стоји уз Гетеа, уз и изнад Хајнеа, у политичкој поезији толико је далеко испод Петефија и Беранжера, колико је борба, коју је он опевао, испод оне борбе коју су они опевали. Али то није његова погрешка. Његова је песничка кривица, или да блажије кажем, мана, што се није ни трудио да тој и тако ситничарској борби бар у уметности даде крупнијег значаја. Она је у његовим песмама остала ситна, дневна борба. Он чак ни ту незнатну борбу није оцртао у њеним најзнатнијим појавама, у њеним најсилнијим маховима и изразима, него како му се ког дана нудила и како му је кад за лист требало, остављајући уметничке сврхе са свим на страну.

(…) Можда он у први мах, и сам није тим песмама давао већег уметничког „значаја“, него тек кад је видео да се управо те песме највећма допадају и сам је, по оној добро познатој црти неких великана да не познају своју праву вредност, те се залећу и онамо, где их издаје рођена снага, поверовао у вредност и значај њихов.

(…) У књижевности је та напреднија борба покушала оставити трага после првих и сувише почетничких огледа, у зрелијим делима Јаше Томића и у политичкој лирици Змајевој. Али Томић ваљда већ ни сам себе не броји у уметнике; а Змају полит. песме толико увеличавају славу, колико је бесмртном песнику „Горског Вијенца“ и „Поласка Помпеја“ увеличала упесмљено „Гостовање у Трсту“, и са свим прозаично уздизање цара Николе I.

Политичка песма или је патриотски-политичка, или је социјално-политичка или локално и дневно-политичка. Којих је већа уметничка вредност, не мора се изреком спомињати.

Змај нема ни једне песме која би се могла упоредити с Петефијиним „Тalpra маgyаr“[1] или с Ђуриним „Падајте браћо!“ за којима видите милионе робова свију векова и свију народа. Змај нема ни једне песме налик на израз оног дубоког, филозофског бола с политичке недаће свог народа као што је Арањева: kszszel[2]; Змај нема ни једне песме, с којом би могао ући у друштво Некрасова, Аде Негријеве и др. И тај Змај, који нема ни једне песме оног рода, које би му могле осветлати име у политичкој лирици – има читав безброј песама оног трећег рода, па и ту кад ретко казује конкретну истину ил’ мисао, него је умотана у крупне речи. Тим је он сам себи одредио место и значај. Његове патриотске „разумно-хладне“ песме, застареле су као што је застарио и „разумно-хладни“ а убојити патриотизам из ког су постале. Вредност им је, у најбољем случају, – историјска.

Велики духови не показују своје велике особине у свом одношају према ситним приликама дневног живота. Него или прелазе преко тих прилика муком, или ако се обазру на њих, показују оне исте обичне, људске особине, које су потребне сваком човеку да живи на земљи.

Тако и Змај. У одношају свом према дневно-политичким приликама које опева, он не показује своје велике особине; он је ту обичан свакидашњи човек, партизан не особитог калибра.

За то мислим да се ни најмање нећу огрешити о своја убеђења, ако дословце потпишем Лазино мишљење, да је „мало песама Змајевих које могу побити Гетеов суд о полит. поезији“. Ко буде некад писао књижевну и културну историју наше најближе прошлости, томе те Змајеве песме могу бити материјал, извор; па као сваком историјском извору и њихова је највећа вредност у изворном им облику, с прве руке. (…)[3]

***

Лирски и политички песник један су исти човек

(…) За мене је случај Змајеве политичке поезије само повод да се на питању политичке поезије уопште зауставим. И ако тај случај тако схватамо као појединачни пример једне шире, општије појаве, онда ћемо и у том посебном, појединачном случају доћи до неких ширих, општијих схватања и погледа.

Јер, одиста, постоји питање, зашто су толики велики, неки можда највећи песници светске књижевности тако много свога дела посветили политичкој поезији? Зашто су неки велики и највећи светски лиричари, и то баш они најчистији, најсублимнији били и страсни политички песници? Зашто је божанствени, етерични, анђелски Шели толико политички узбуђен да целу једну епопеју у 12 песама пише о револту против тираније и првобитно име епопеје по главним херојима њеним Лаон и Ситна замењује именом Револт Ислама? Да митској и из Шекспира познатој паучинастој краљици снова Маб, даје политичке елементе? Да читаву страшну и дугу сатиру Петер Бел Трећи пише о Вордсвортовом ренегатству и издаји младих револуционарних идеала? Да, најзад, да једну скоро памфлетску сатиру против тадашње енглеске владе Лорда Каслреја – Lord Castlereagh – поводом покоља побуњених радника у Манчестеру у својој „Машкарати анархије“ („The Mask of Anarchy“) са оним славним позивом народних маса на отпор – не крвав и оружан, но отпор трпљења и подношења* – у рефрену који ће после да инспирише Фрајлиграта за његову револуционарну поезију: Вас – тј. угњетених – је много, а њих – тј. угњетача – мало.**

Песник ненадмашних и најчистијих лирских песама о „Шеви“, „Западном ветру“; спиритуални и једини лирски песник платонске љубави у „Епипсихидиону“; први велики евокатор Есхиловог и Еврипидовог духа у енглеској поезији – није се устезао, штавише сав се подавао политичким идејама и борбама свога доба.

Да не спомињемо бунтовнога Бајрона, али то исто је случај и са још нереалнијим, још етеричнијим Виљемом Блејком, који изгледа скоро изгубљен, утонуо у својим вечним, надземаљским визијама о Лосу и Уризену, о Тели и Енитармони, сав унет у своје мистичне разговоре са анђелима и демонима, са старозаветним пророцима и енглеским песничким и политичким колосом Милтоном. Блејк мистичар и Блејк глорификатор француске револуције – један су и исти човек, и, што је још чудније, један и исти песник.

Шта да кажем о Роберту Браунингу, који пише дубоку религиозну поему о повратку Христову и Св. Јовану на Патмосу – и не мању политичку сатиру о Наполеону III! Или о Свинберну, који као пандан својој бљештавој књизи лирских песама и балада, даје читаву књигу политичких песама, са посветом Мацинију, и песама као „Матеr triumphalis“, Хертха, позив Валту Витмену и „Химна Слободи“!

Да и не спомињемо чисто политичке, или социјално политичке песме Јелисавете Браунингове, Томаса Худа и толиких других све до наших дана!

Ако оставимо мало Енглеску и пређемо на европско копно, наћи ћемо, нпр. у Немачкој, не само чисто политичке револуционарне песнике Фрајлиграта и Хервега, него ћемо и у најчистијем лиричару немачке поезије Хајнеу наћи не само поједине политичке песме, него и читаве политичке поеме као ону о Немачкој или Ата Трол. И тако то иде све до пре неку годину умрлог Рихарда Демела, који је поред најстраснијих љубавних лирских песама писао и не мање страсне политичке и револуционарне песме, и до најмлађих и најновијих, који често праве најневероватније скокове из поезије у политику и из политике у поезију.

Можемо ли, најзад, не споменути Сватоплука Чеха и Петра Безруча? Смемо ли из поезије Пушкинове избацити сав огромни политички удео? Како би изгледао Мицкијевић ако бисмо му одузели не само политичке идеје, него и политичке стихове? Или зар Дванаесторица Александра Блока са својом голом револуционарно-политичком разузданошћу, нису дело истог песника који је писао и најизвештаченије, симболистичке сонете „Белој госпи“?

Споменули смо у једном летимичном пролазу кроз само један век новије европске поезије, само неколико крупних великих, највећих имена, и самим споменом њиховим указали смо на велики, често пресудни значај, – као у случају Шелиа – који у њиховом песничком стварању припада политичком делу. Зато ми избацивање и одбацивање такозване политичке поезије изгледа једна заблуда школске естетике, једно узалудно покушавање поетске теорије да се наметне поетској стварности, књишке мудрости да се наметне песничкој, творачкој животворности.

Противници политичке поезије цитирају често и позивају се на познату Гетеову фразу: „Politische Lied – garstig Lied“ (политичка песма – гадна песма). На то се може много шта приметити. Данас када су не само поезија него и све уметности обухватиле и царство ружнога – та реч о гадној, ружној песми, није више тако битна као некад. Је ли песма истински доживљена и проживљена – биће лепша и ако је ружна, него ако је само лепа а духовно и душевно не значи ништа. – Затим не сме се заборавити да Гете није био само песник, него и дворски саветник и министар и не мали филистар. Но што је најважније од свега, и што поправља не само цитирану фразу Гетеову, него и његово дворско саветништво, јест то да је Гете у другом делу свога Фауста, када се Фауст ослободио мисли да је његова лична срећа, уживање и задовољство циљ живота, и дошао до сазнања да је рад, и то рад за друге, за добро човека, врховни циљ и оправдање живота, – у последњој највишој животној мудрости ставио је Гете Фаусту међу последње предсмртне мисли и речи ове:

Само онај заслужује слободу као и живот

Који је сваки дан освајати мора.

 

Дао је Фаусту ону визију „слободног народа на слободној земљи“ као последњу, највишу и најлепшу, пред чијим наслућивањем као највишом срећом Фауст издише, свестан да му је то највиши тренутак, оно највеће и најсветлије што је успео да доживи.***

Истина је да има великих песника без икаквих политичких елемената и примеса у свом делу. Али је исто тако истина, да има великих и највећих песника у чијем је делу политички удео врло важан, нераздвојан и битан.

Често изгледа да баш они најнереалнији, најетеричнији – као Шели, Блејк – имају највише политичког у себи. Као да се оно најидеалније и најнестварније у њиној души жели да споји неразлучно и вечно, за најпролазнију стварност, за политику дана, етеричност душе за ефемерност живота.

И можда су баш зато, по тој унутрашњој потреби душе, неки најчистији лиричари у исто време и најстраснији политички песници.[4]

***

Политичка поезија скоро је психолошка нужност

(…) Говорећи другом приликом о Змајевим политичким песмама, ја сам, мислим, успео да оправдам и да подвучем значај његове политике поезије, указујући на скоро психолошку нужност код најчистијих лиричара: Шелија, В. Блејка, Хајнеа, и других, да се изразе и у политичкој песми. Зато ћу овде само указати на тај говор, напомињући да је Змај и у тој области, и поред тог што је и његова политичка поезија, као и свих осталих политичких песника, често највише пригодна и везана за пролазне људе и догађаје, често више партијска, чак и партизанска, него политичка и социјална, но увек народњачка и слободарска, дао обрасце највишег стила, такве који далеко прелазе значај пригоде и пролазне теме за које су везане. Питање политичке поезије није, уосталом, питање њеног квалитета него питање и оправдање факта да су се баш велики и највећи светски лиричари одавали и политичкој поезији.[5]

***

Заблуда школске естетике

(…) – Познато ми је, друже Стефановићу, да сте ви својом патриотско-политичком поезијом давали тон борби предратне националне омладине, па ме изненађује да Богдан Поповић није у својој Антологији новије српске лирике изнио ни једну огледну пјесму из те области вашег књижевног рада!

„Добро сте опазили! Ја сам о политичкој поезији написао један есеј поводом Змајеве прославе. Заиста, код нас се политичкој поезији не придаје она важност каква јој се придаје у осталом културном свијету. Недић је чак стајао на становишту да су политичке пјесме „политички памфлети и уводни чланци у стиховима“, а молим вас, нема ли новинарских чланака у којима има више инспирисане, праве и чисте поезије, него у читавим збиркама пјесама? Избацивање тзв. политичке поезије изгледа ми једна заблуда школске естетике, једно узалудно покушавање поетске теорије да се наметне поетској стварности.“

– Запитао сам га да ли је, заиста, једна од многих његових политичких пјесама, „Дођи вихоре“, била дала повода Черини да покрене револуционарно гласило „Вихор“. Потврдио ми је. „А, ето, и ви сте прихватили то име!“ Очито радостан, погледао ме је својим благим али мисаоним очима, и заронуо – осјетио сам – мислима у прошлост… Па ми је причао, све онако, тихо, без узбуђења, али с призвуком благодарности, како су нарочито далматински културни радници много и топло писали о њему: Марко Цар, Анте Петравић, Милан Беговић, Рикард Николић… Дуго, дуго онда ми је причао о својој дјелатности на пољу национално-револуционарног буђења предратне омладине. У Народној Одбрани заступа свом упорношћу начело да свако средство оправдава циљ. Пјеснике идентификује са атентаторима; пјесници морају бити увијек будни, лансирана је парола о „будним пјесницима“. Кроз Митриновићеву Босанску вилу кличе „За Југославију“!!! Констернацију и запрепаштење је побудио тај његов револуционарни конспираторски поклич у редовима „вјерних“. Већ тада, у предратној Србији, он бијаше један од ријетких Србијанаца који бијаху против политичке концепције о Великој Србији, а поборник Велике Југославије, чак и након рата, по уједињењу, и у Радикалној странци имао је упорнога противника (…).[6]

[1] У слободном прев. -„Устај, роде“.

[2] У слободном прев. – „На јесен“.

[3] Светислав Стефановић: “ ‘О Јовану Јовановићу Змају’. – Лаза Костић – Сомбор, 1902.“, Пријеглед ‘Мале библиотеке’, I/XXII, Мостар, 15. 12. 1902., 329-337; наставак у бр. XXIII и XXIV, 31. 12. 1902., 344-362. Текст је објављен и у новосадском Бранику, XIX/48, 49, 51, 52, 54, април/мај 1903.

* Далеко пре Толстоја и Гандија, Енглези су у својој поезији и филозофији имали проповеднике и непротивљењу – n o n r e s i s t a n c e. Шели је то изразио баш у овој песми у блековским простим и једноставним строфама:

Па ако се тирани усуде,

Нека их, нека јашу преко вас,

Нека вас везују, сакате, обарају, секу,

Нека раде што им је драго.

 

Са скрштеним рукама и чврстим очима

Са мало страха, још мање изненађења,

Посматрајте их како убијају

Док њихово беснило не изумре.

 

Тада ће се они вратити са срамом

Месту са кога су дошли

И крв тако проливена проговориће

У врелим пегама на њиховим образима. –

 

Доктрину непротивљења као и друге своје политичке идеје Шели дугује Годвину, славном писцу Друштвене правде (Политицал Јустице), првом теоретичару социјалног преображаја на бази колективизма и етичког индивидуализма – кога и тако екстремни елементи као комунисти и анархисти проглашују за свог првог идејног покретача. О односу Шели – Годвин, види одличну, спиритуалну књигу Х. Брелсфорда Схеллеy -H. Brelsforda Shelley – Godnjin and their circle, by H. N. Brailsford (Home Univversity Library).

** Цела строфа са овим чувеним рефреном који долази, најпре, у средини песме и којим се, затим, она завршује, гласи:

Устајте као лавови после сна

                У непобедивом броју,

Стресите ланце као росу

Која је у спавању пала на вас,

В а с ј е м н о г о,   а њ и х м а л о.

…………………………………

Yоу аre мany – they are few. .

***            Solch ein Geњimmel mõcht ich sehn,

Auf freiem Grund mit freiem Volke stehn.

Zum Augenblicke dürft ich sagen:

Verњeile doch, du bist so schõn.

 

Im Vorgefühl von solchem hohen Glück

Geniess ich jetzt den hõchsten Augenblick.

 

Такву вреву волео бих видети,

На слободној груди са слободним народом стајати,

Том бих тренутку смео рећи:

Застани још, ти си тако леп.

[4] Светислав Стефановић: „О политичкој поезији (поводом прославе Змајеве)“ Српски књижевни гласник, НС, 1929., књ. 28, 198-204.; прештампано у књизи „Писци као критичари пре Првог светског рата“, (Грађа: Српска књижевна критика, књ. 12) прир. Предраг Протић, Матица српска – Институт за књижевност и уметност, 1979., 181-187.

[5] Светислав Стефановић: „О Јовану Јовановићу Змају“, Правда, ХХХ/10373, 21. 09. 1933., 2. (У даљем тексту Стефановић указује на свој чланак из СКГ.)

[6] „Код друга дра Светислава Стефановића“ (интервју, аутор Љубидраг Гарчина), Вихор, I/25, дец. 1937., 6.; Стефановић је 1937. члан Љотићевог Збора, Вихор је био зборашко гласило за Далмацију (излазио у Сплиту), а оно „друже“ било је уобичајено међусобно ословљавање међу припадницима Збора.

____

Снег на Балкану

О, зашто си се снегом умотала,
Несрећна земљо, претворнице грозна?
Зар мислиш, ‘вако нема ко да позна
Трагове твојих несрећа и зала?

Зар под том кором нема чуда триста,
Крваве игре, проигране крви?
У свакој груди тма неправди врви,
А ти се правиш рухом бела, чиста…

О носи, само, носи то одело,
Под невиности крилом грехе таји,
Од вредних рана чувај трошно тело!

Ал’ слушај како гракћу црна јата,
Док се над твојим мртвим санком сјаји
чистота снежна – за покров ти дата.[1]

[1] Светислав Стефановић „Песме оригиналне и преведене“, Издање Пахера и Кисића, Мостар, 1903., 53.
= видети обавезно, даље:

Advertisements

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s