Мртвом штоперицом ноћ кристална мери крвослове своје / Милоје Дончић

Нове песме Милоја Дончића

   = извор: Милоје Дончић: СТРАХОУМНИЦА, песме, прво изд. – Библиотека „Бдење“:  Центар за туризам, културу и спорт, Сврљиг, 2014. – стр. 52.Коло 7, књ. 5. Уредник Радослав вучковић. Рецензенти Душан Стојковић, Зоран М. Мандић

= извор: Милоје Дончић: СТРАХОУМНИЦА, песме, прво изд. – Библиотека „Бдење“: Центар за туризам, културу и спорт, Сврљиг, 2014. – стр. 52.Коло 7, књ. 5. Уредник Радослав Вучковић. Рецензенти Душан Стојковић, Зоран М. Мандић


СПОМЕН СОБА БРАНКА МИЉКОВИЋА

Горану Миљковићу

Знаш ли, Горане, чија сад глава
шешир твога стрица носи?
У ормару музеја капут кинески,
а сви знамо да је висину имао руску
облак ужарен над заседом роси.
Знаш ли, Горане, око чијег сад врата
празне жилице стеже његова кравата?
Кишобран његов,
челичним звездама распет,
још се над федералним остацима њише.
Још се под њим књижевни правци
од скроба умазани склањају од кише.
На столу перо из Анадолије
и бележнице тракијске.
Писаћа машина
из дактило бироа електронске.
Знаш ли, Горане, ко је однео
златну столицу и књишке полице
и довукао комаде црне иверице.

ПОМЕН ЗАОСТАВШТИНИ

Фантомка осветљена, фењер службени
бележник и слепац над сенком се клате
у сигнатурној коми.
Сад потомци мољаца црвених
Каталошку греду крате.

Рефренима Диса
мишје су запушавали рупе.
Страницама Васиљева
семенкар је корнете правио,
на рубу парковске клупе.

У ноћи између две ере,
на балкону библиотеке,
из корица Милана Савића
расле су жардињере.
Црни валцер на Бежанијској коси
почетак библиографског пакла.

Заоставштином српских писаца
прозорска су гланцана стакла.

ГРАБЕЖ У КУЋИ ДРАГИШЕ ВАСИЋА

Кустосу Душану Миловановићу

Грудне су се сударале лампе,
качкети, огртачи и титовке;
дрхтале су еполете, звездице ваздушне
за трагом златне оловке.
Прво су изврнули ормар
и свескама напунили своја недра.
Мали је Таса писаћу зграбио машину
Максима Горког дар.
Преко стола адвокатског,
из предсобља, јурнуше прсти
кроз собни пасаж.
Ноктима рањено платно
са зида белог
Миловановићев паде пејзаж.
Пресијавале су се кравате уз сјај одела.
Отворише кавез и птицом живом нахранише
псето.
Тањир од сребра
Окета стрпа испод шињела.
У икону славску урезаше петокраку.
Пред зору је троглава мисија
надута од плена, завршила рад.

Свако у свом мраку црвени и мокри
Напустише град.

ЛЕЖАЉКА ЗА
СВЕТИСЛАВА СТЕФАНОВИЋА

Врућа локва испод ваљка
У подруму СКЗ-а.
На шаторском крилу црвена лежаљка.

Лези Светиславе!

Изнад своје лежиш главе
сад сисице козије напајају перца.
Мастиљарски одред закржљалог старца
и свечани корак водећег комарца:
Лези Светиславе, ту је можда боље,
у бунилу крај покретног гроба,
сигнатурна свећа надрасла је поље.

ИСКОПНИЦЕ

Ископ први

Књижара Светлост, списак исти:
подземна рација.
У папирној хумци, на носећој писти
једна је горела генерација
у трулој катоди, на маслачку касном,
на црвеној води
где веслају Гарибалди глумци.

Ископ други

У Дечанској 14,
на греди пламеној висио је Обрен,
курир стари, борац из три рата.
Кроз пепео изгорелих књига
архиву Љубе Давидовића
отворио је ходочасник маршалата.

Ископ пети

Низ зид Свесловенске књижарнице
цурио је лепак из платнене кесе.
Рукавица с прстом одсечена
траг мравље патроле.
Крај крваве завесе
лежала је служавка носећа,
са очима пуним смоле.

Ископ шести

У гробу дубоком Напредак почива:
кутије се црне од утеклог песка
преко џепног сата Григорија,
бројаница сива.
У фиоци костур-свеска.
Усред магле златне пиштаљке се сјаје
мртвом штоперицом ноћ кристална
мери крвослове своје.

_____ НАПОМЕНА ур: наслов избора нових песама је уреднички.

Из поговора Душана Стојковића: „…Постоје неколике врсте поезије које би се мо- гле окрстити као критичке. Може се критички говорити и у обландама, алегоријски. Но, то је | обично врдање, избегавање проблема. Критика је ј права када туче у главу. Удара из све снаге. Таква је / Дончићева. Он не критикује да би привукао пажњу на себе. Критички тонови његових песама јаук су због онога што нам се дешава. А оно што нам се дешава збива се са нама јер нисмо довољно нау- чили од прошлости. Прихватили смо је онаквом какву су нам је налакирали победници. Нисмо се суочили отворених очију са оним кроз шта смо прошли. Нисмо залечили ране, јер смо се понаша- ли као да никаквих рана није ни било. Дончићеву поезију „настањују“ они које никако нисмо смели заборавити, а учинили смо све да би било као да њих никада није ни било: Светислав Стефановић, Драгиша Васић, Геца Кон… Пева се о затуреној и покраденој заоставштини наших великих писаца,…“ (стр. 66)

Advertisements

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s