Г – Мишеви

Део грађе о уредничким мишевима у Србији, из времена титоизма, посттитоизма, слобизма, и постпетооктобарских јуноша _____________________________

Овде ће бити објављивана све оно што је у неку руку учинило да роман-литургија у Србији годинама буде књига без будућности, грађа вредна спомена као за млађе, тако и за иностране слависте, издаваче, и друге радознале духове, који нису ( баш тако – као коњи) –  ограничени, сапети својим предрасудама и јањичарским васпитањем. Захваљујући „пресвученим комунистима“ многа су издавачка предузечћа и српске културне институције већ деценијама „окупиране“. Чини ми се да и ова грађа, која ће бити поступно објављивана, упућује на то, и шта се у ствари крије иза случаја око одбијања државних српских издавача да објаве „Литургију“  крајем 20. века…

_________________________________________

Скрећемо пажњу на оглед: „Бумеранг“, однедавно свима доступан.

22 ” Београд, 31. јануар 1994. – Поштовани и драги колега Лукићу,
Изучио сам (сва истицања су моја – М. Л.) Твој рукопис под насловом
ПУШТАЊЕ ВОДЕ МРТВИМА ЗА ДУШУ, у два дела. Отприлике две недеље
сам само то читао.
Преда мном је историјско – породична сага, хроника која спаја времена и
судбине, писана амбициозно, сложено, широко.
И обимом и поступком, ова књига припада времену и књижевно – издавачком мишљењу
који су за нама (М.Л.), али то не умањује занимљивост и извесну вредност рукописа.
Сложеност и распон учинили су и извесну конфузију, мада је ово рукопис који не рачуна на олаког читаоца. Има и других приповедачких недостатака, али су они за чистунце и оне који траже савршенство. Мислим да у СКЗ твој рукопис има мало шанси. Пре свега што већ има велики број примљених рукописа који тешко да могу изаћи за наредне три године, а кад су већ прихваћене и обећане, оне се и бољим чине, што је део издавачке психологије. С друге стране, издавачу се чини да је књига преобимна и да је боље штампати две – три мање књиге него једну велику. (…)
Надам се да ће се наћи издавач за Твој рукопис.
Враћајући га, поздрављам Те и желим све најбоље
Д. Лакићевић, уредник СКЗ ”
(с. р.)

23 Други то нису учинили (Милисав Савић, Просвета 1989 ; Љиљана Шоп, Књижевне новине, 1990 – 1991, Српска реч, 1995 ; Радослав Братић, БИГЗ, 1994).
Прва књига ПУШТАЊА ВОДЕ МРТВИМА ЗА ДУШУ , књига песама Земља Недођија (БИГЗ, Београд, 1993), одлежала је неколико година у редакцији БИГЗа и била објављена без икаквих интервенција и дорада.
После свих великих путовања, рукописи друге и треће књиге ПУШТАЊА ВОДЕ… стигли су и у БИГЗ, до уредника Р. Братића. Уредника сам као писца познавао лично од студентских дана, из времена када је уређивао “Знак” и “Књижевну реч”.
Као војник касарне у Тузи (Скадарско језеро), послао сам Братићу у КР прозу “Благина кафана” (објављена касније у мом роману Дневник за Сенковића, Београд, 1983, стр. 33 – 35) , и пошто одговор није стигао, искористио сам прилику (када сам добио одсуство, мај 1977) да посетим редакцију КР.
Братић се понашао чудно; сматрао је да то не може бити објављено, зато што је већ нешто слично раније објављено у “Студенту”. У ствари, да ли је он тај понуђени текст уопште и погледао? Понашао се, већ, као “вођа”, тј. да се послужим речима из његовог првог романа, као “Чубра” (коза, херцеговачка).
Сваки издавач има дискреционо право да одбије понуђени рукопис. И Братић, ма шта ја о њему као уреднику мислио, има то право.
Неколико месеци је одбијао да се изјасни о понуђеном рукопису.
Најзад је дошао и тај уговорени дан, када сам ја дошао у редакцију БИГЗа.
Схватио сам да су рукописи друге и треће књиге ПУШТАЊА ВОДЕ… одбијени, пре него што ми је рекао. Био сам прибран и мирно сам покушавао да саслушам разлоге због којих одбија рукопис. Г. Росић је донео флашу са ракијом и одмах изашао из те просторије за дискреционе разговоре уредника са писцима. Росић је сипао ракију у чашицу, ваљда да ме припреми за оно што ће ми Братић рећи, ја сам то могао поднети и без алкохола.
Прво што сам запазио то је укоричени примерак, зелених корица, друге и треће књиге ПУШТАЊА ВОДЕ…То јест прашина по корицама.
Значи, уредник није књигу ни прочитао. Јер да јесте, обрисао би прашину.
Или прашину није хтео да обрише, како би ме понизио?
“Ко је тај Рајко у роману?” питао је Б.
“Одговор о томе налази се у роману…”
“Је л то нема везе са Рајком (Ногом)?…”
Насмејао сам се. Значи није прочитао!
“Зашто се твоји јунаци тако жестоко обрачунавају са историјом?”
Зато што је историја била “жестока” и пуна ломова и трагедија…
Он не може да објави другу и трећу књигу, јер многи рукописи прихваћени за штампање чекају на објављивање, Пекић, Киш, и босански писци, избеглице , “они немају од чега да живе и морамо им помоћи”.
“Али ти исти писци су деценијама објављивали тамо где су живели, док ја нисам могао да објављујем ни тамо где су они живели ни овде где сам ја живео…”
Братић би радо објавио, додао је лукаво, моје књиге да су нека друга времена, али прилике су лоше по издавање нових књига…
У суштини, Братић је одбио рукопис из других побуда. Могу да их наслутим: прво, за њега су те књиге, ако их је прелистао, биле идеолошки спорне, и “старинске.“То ми личи на МИЛУТИНА Д. Поповића”, рече у једном трену.
Зинуо сам, наравно од чуда.
Сада, када су обе књиге објављене, евентуални читалац ће бити у прилици да види какву је глупост уредник одвалио.
Друго, требало је одложити објављивање тих књига, због неке њихове привидне актуелности.
Треће, Братић је вероватно био против њиховог објављивања, због тога што би појава тих књига, на известан начин, релативизовала створену слику о савременој српској прози. Као канонизовани писац, овај уредник је наравно водио извесну своју приватну политику која је у складу са… понашањем оне његове већ чувене козе “Чубре”!
Братић је неко кога, заиста, имам пуно разлога да презирем. Али, обрадовао бих се да он, или било који од уредника, који су одбили другу и трећу књигу ПУШТАЊА ВОДЕ МРТВИМА ЗА ДУШУ, напишу барем нешто приближно тим књигама.
Тако сам, захваљујући Судбини или Случају Комедијанту, дигао руке од наших тзв. великих државних издавача: тамо седе и одлучују они исти уредници, који су седели и некада.
Ја о њима имам своје мишљење, употпунио сам га временом.

24 Оне изгледа да постоје само за њих и њихове истомишљенике, а то је погубно, себично, апсурдно и фаталано. У најутицајнијим издавачким кућама уместо институције јавног конкурса и тежње уредника да се објави оно најбоље, има толико паучине домаћег паука и “пепела генија”, да озбиљан писац тамо убрзо мора добити порив да кија. Ако је здрав, ако је сачувао духовну једрину и природну философију

видети више: http://principova.wordpress.com/%D0%B4-%D0%B1%D0%B0%D0%B3%D0%B5%D1%80-%D0%B1%D0%B5%D0%BB%D0%B0%D1%82%D1%83%D0%BA%D0%B0%D0%B4%D1%80%D1%83%D0%B7/%D0%B1%D1%83%D0%BC%D0%B5%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B3-%D0%B1%D0%B5%D0%BB%D0%B0%D1%82%D1%83%D0%BA%D0%B0%D0%B4%D1%80%D1%83%D0%B7/

________________________________

ЛеЗ 0006520

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s