Гувно

Гувно (звишких Лукића)
Мишљеновац, 2011

У центру круга бијо је постављен стожер. То је обично одебљи растови раван облић добро укопан у земљу. Кад се гувно правило, навезло би се неколико возова глиновите земље и са њом прекрило гувно и поравнало. Благим квашењем и набијањем са великим дрвенијем туцњима, посље мркотрпног рада добила би се равна глатка површина.Таква површина се могла мести са великијем гувнарскијем брезовијем метлама, а да се није крунила и мјешала са зрњем. Наредније година гувно би било затрављено, па га је требало припремити за вршидбу. Прво би се косом „обријало“, онда ожуљало, за то припремљеном жуљачом, која је била искована од неке старе косе и насађена на подуље рашњасто дрво. Тако би се трава облањала до корјена, гувно се благо пошкропило водом и вршај се мога наснђивати. Како је било доста радне снаге све жито би било пожњевено српом и повезано у снопове, како би се спасило свако „ицигло“ зрно. Касније се зоб и јечам косили косом, а додавањем „купилице“ косила се и шеница и везала у снопове. Раж се обавезно жела и тукла због сламе која је најчешће била кровни покривач.

Кад се прикупи давољно жита, а оцјени да неће бити кише (што се оцјењује према заласку сунца) насађује се вршај. Чим роса омане развршују се кладње и снопље, слаже концентрично око стожера, српом се режу везови и тако до ободне ивице гувна. То се понови у неколико слојева, тако да коњма који загазе додирује до трбува. Око стожера је намотано уже а најчешће ланац – припон, одмјерен тако да спољашњи коњ гази ивицу вршаја. Уз „Помози Боже“ домаћин уводи коње увезане у суклене јаке везове које зову гувнарски ајмови. Гонич коња закачи куком коње и почне их гонити по вршају. Каскајући коњи газе жито, одмотавајући ланац приближавају се ободу вршаја, када се ланац поново почне замотавати око стожера. Вршај се разгажава па вредни укућани разагнати дијо враћају коњма подноге. Након више обртања, а зависно о јачини сунца и сувоћи жита, знојави коњи и гонић иду на поило, а остали укућани преврћу вршај, након чега се поново уводе коњи. Након неколико претресања вршаја почиње изграбљавање овршене сламе. Тосе изводи са грабљама ријеткије зубаца – ујменијем грабљама. Слама се постепено сва изграби уз стално коњско гажење, све док на гувну не остане жито са пљевом.

Цијела та смјеса згрне се на средину гувна и чека вјетар да би се жито могло превијати – раздвојити од пљеве. На врх стожера забоде се штап са гушчијим пером везаним концем, које показује правац вјетра. За превијаванје жита ручно треба двоје. Едно гувнарском дрвеном лопатом вјештим замахом избацује смјесу увис. Вјетар дијели пљеву од жита и крупније цабеља, које други са кобаницом од вреће на глави посебном „умјетном „ метлом плави и одваја од зрња. Послије тога жито се реди решетом, пере, суши и спрема за млин.

Послије вршидбе на гувну се туче раж, а већ пред рану јесен пучи се гра. Са тим се његова улога не завршава.

Када сватови доведу младу изведу је на гувно, одакле сватове посипа шеницом и заигра коло како би се радознали увјерили да није ћопава. Кад у кући заплаче насљедник, домаћин излази на гувно и дава абер пуцајући из пушке. ….

Извор: Гувно / Милан Љубојевић : http://www.licka-sarenica.com/index.php?option=com_content&view=article&id=264:2011-06-12-19-00-12&catid=38:proza

* * *

KAMEN ljuti, a po njemu ispisana istorija. Napisana i za nepismene. Ostavila je tragove vjekovne po izlizanim pločama i okomeđašu guvna seoskog, bratstveničkog… Svjedok je radosti i žalosti u kraju gdje je sagrađeno. Crmničko, lješansko, riječko ili ceklinsko, svejedno, istog je oblika, građeno rukom dobrih majstora, sa istim ciljem i u iste svrhe. Kažu, najviše zbog vršidbe. Sveži konja za stublinu usred guvna, pa po njemu udaraj, a on u jednu, pa u drugu stranu po žitu, dok svako zrno iz njega izbije. Poslije se bacalo uvis, da vjetar pljevu razagna, a zrnevlje nosilo u mlin… Guvno je bilo sastajalište seoskih glavešina. Na njemu su se donosile odluke, sa njega se u boj kretalo, ugovarale vjeridbe, igrala kola, oplakivali pokojnici… Kad dijete napravi prve korake, donosili bi ga na guvno, da selo vidi. Nijedna se slava nije mogla zamisliti bez izlaska na guvno….

Извор: M. Labović GUVNO ; http://www.montenegrina.net/pages/pages1/antropologija/guvno_kameni_simbol_crnogorske_proslosti_m_labovic.html

________________ На „Гувну“ звишких Лукића одавно је постављен стожер, око кога се прикупља жито савремених српских писаца, без обзира где живели…

ЛеЗ 0006524