Увод.Крстоношни храст

…БОСИЉКОВАЦ је – бајка – мирише на босиљак. Оно
ако ћемо право, та бајка је невероватна и тужна.
Написао сам БОСИЉКОВАЦ и застао. Као да је неко
ушао у Велику магазу и прекинуо ме. Седим у једној од соба Велике
магазе, зиданој по плану бивше Мезулане, која више нигде не
постоји осим у записима Рукописне књиге. У Језику. Собица је
налик на секташку капелицу, зидови су у иконама, горе мутна
кандила и светли воштаница. Седим за столом и имам утисак да
ме неко озбиљно гледа. Не знам ко. Нико није ушао у собицу и ничег
другог овде нема осим писаћег стола, прибора за писање, Рукописне
књиге и њене посестриме – кожом повезане и истог формата, али
још увек празне. Ту су још кревет, лампа, и мирише на чемпресово
уље, смирну и восак.
Собица је испуњена црквеним сумраком и мирисом босиљка.
На прозорима и дању и ноћу, уместо завеса: ћилимови, како не би
било светло него само чежња за њим.
Написао сам, дакле, БОСИЉКОВАЦ, уверен да ће се
отворити као ковчежић, који опет треба отворити да би се опет
нашао ковчежић и да би потрајала фантастична кинеска игра са
ковчежићима. Вероватно у овој игри нема довољно мудрости, али:
коме је мудрост помогла? Мудрост је потребна живима, јер на
известан начин раствара превртљиву судбину, несреће, а пошто је
све то скупа страшно и болно, то растварање је благотворно.
Драж ове фантастичне игре са ковчежићима проистиче из жеље
да се Босиљковац са свим својим обичајима и успоменама, схвати
и надовеже на будућа времена. Зашто баш Босиљковац? Да сам
изабрао неко друго место и неке друге фамилије и прилике, да нисам
изабрао моју ужу и ширу фамилију, онда бих изабрао нешто коначно.
Али, шта значи Босиљковац, моја ужа и шира фамилија ?
Босиљковац и моја ужа и шира фамилија су нешто најапстрактније од
свега и истовремено најконкретније од свега. Немогуће је уловити
повест Босиљковца, историју у вечном растењу, јер је често затичемо
непокретну. Као шуму. Да би се познавао живот једног друштва,
места или краја, не треба упознати читав свет и човечанство.
(Свет је представа у којој се непрестано мењају ствари,
потискујући једне друге, стварајући огромне просторе на којима
играју привидности, отровна и бесплодна илузорност. ) Довољно
је упознати, доста добро, неколико фамилија. Почећу прво од своје, од
босиљка на столу, убраног у мојој башти…

*
ОВЕ редове написао је ПАВЛЕ МИШЉЕНОВИЋ.
Написао их је (негде у средишњем делу) у рукопису ПОРОДИЧНЕ
МИТОЛОГИЈЕ.
Али његовом унуку, БОРИ МИШЉЕНОВИЋУ, учинило се
да није мудро написати тако и да је требало написати: КЊИГА О
ХИЉАДУ ГОДИНА САМОЋЕ И ДОГАЂАЈИМА КОЈИ СУ
ИЗА НАШИХ ЛЕЂА И О ОНИМА КОЈИ СУ У ФИЈОЦИ.
ФИЛИПУ СЕНКОВИЋУ, професору књижевности и
библиотекару, сестрићу Боре Мишљеновића и праунуку Павла
Мишљеновића – власнику Рукописне заоставштине Мишљеновића –
чинило се да је требало, можда, написати:

Књига о стварима које су
биле – ако консултујемо наше памћење – или о стварима које ће
бити, ако начинимо полу-круг, или ако отворимо фијоку.

Када је, пре више од десетак година, Филип Сенковић п р и п р е м и о з а ш т а м п у део рукописне заоставштине породице Мишљеновић – или Књигу о хиљаду година самоће и о догађајима који су иза наших леђа и о онима који су у фијоци, којем је дао скраћени наслов ВЕЛИКА МАГАЗА, ради лакшег памћења, али и подвлачења суштинске везе са садржином написаног, он је почињао следећим речима:

ОВЕ напомене могле су понети лепши и тачнији наслов:
УМЕТНОСТ МАХАГОНИЈА (Уметност махагонија је, како рече
Борис Пиљњак, уметност ствари које су преживеле своје мајсторе и
сопственике ).
Оно што је писао Павле Мишљеновић није хроника, а понајмање није оно – што се некоме можда може учинити на први поглед – само хроника села Босиљковца. Павле Мишљеновић могао је – тамо где је наставио да дописује Рукописну књигу – да напише као опомену речи аутора Хронике моје вароши, Настасијевића:
“Не, није ово хроника.
Него на терету самом себи, и без мира, по чудо би се
отворило где завирих. И запахнув ме, мало би ми, авај, туђег било:
самом себи тек најтамније, уместо разрешења само би се по гори
чвор везао.
Простите, драги земљаци, више сам ја ово него ви”.
Али – није написао. Није упркос томе иако му се деценијама,
до краја живота, до последњег даха, привиђала ФАТАМОРГАНА
ИСТОРИЈЕ ВИЂЕНЕ С НЕБА, У КОЈОЈ ЈЕ СВАКИ ДОГАЂАЈ
ПРОПРАЋЕН МНОШТВОМ ДРУГИХ КОЈИ СУ БИЛИ
ПОДЈЕДНАКО МОГУЋНИ.

МИРОСЛАВУ ЛУКИЋУ ( уреднику Заветина и издавачу), (са)учеснику у бескрајним расправама са Филипом Сенковићем око фатаморгана ИСТОРИЈЕ ВИЂЕНЕ С НЕБА, постало је с годинама јасно (од почетка осамдесетих, па до пролећа 1995. године ) да Филип Сенковић и Мирослав Лукић нису могли један без другога, јер су се волели.
Није Филип Сенковић имао жену која је била Лукићева љубавница, нити је Лукић имао млађу сестру којом се Филип тајно наслађивао. Они су везали свој живот за Митологију и Поезију, а ове две дивне даме узајамно су се поштовале и имале су своју философију, иза леђа својих мудраца.
(“Ући ћу у дом твој, поклонићу се са страхом храму твоме светоме. Господе, води ме правдом твојом; ради непријатеља мојих исправи пред Тобом пут мој, јер у устима њиховим нема истине, њихово је срце сујетно, гроб отворен је грло њихово, језицима својим обмањују. Суди им, Боже; нека одступе од замисли својих; одбаци их због многог безбожништва њиховог, јер Те љуто огорчише, Господе. Нека се веселе сви који се уздају у Тебе, нека се вавек радују; и уселићеш се у њих, и хвалиће се Тобом сви који љубе име твоје, јер ћеш Ти благословити праведника, Господе, као што си нас обвенчао оружјем благовољења твога”.)

…И љешничка и српачка воденица остале су – од Турака;
Крстоношни храст, на врху Старог Гробља, стоји – од памтивека.
Босиљковац има свој Крстоношни храст – најстарије дрво у
Звижду – дрво големо: не може га обухватити ни коло од двадесетак
играча. На њему постоји запис из 1370. године. Садашњи назив места
настао је, наравно, пре Колумбовог открића Америке.
Историја овог места записана је у годовима Крстоношног
храста, а није дано сваком да је прочита и разуме.
Када би годови Крстоношног храста умели да причају, можда
би први годови рекли понешто о Тајни и најсуптилнијој основи
памћења?
Можда би то била прича о детињству – сећање на трачко
племе Picensii, од кога се и данас одржало име Пек? (Плиније га
помиње као Pignus, а Римљани га називаху Picnus. )
Храст се нагледао народа и нараштаја, и наслушао разних
језика и наречја, песама и запевки, обреда и ритуала…. У доба
Птоломеја Старо Гробље се називало другачије, као што је и насеље
испод њега – данашњи Босиљковац – током векова мењало своја имена.
Људски век је кратак као уздах.
А Крстоношни храст, од прадавних времена, поштован као
божанство, штитио је насеље од болести и грома, од пошасти, а поља
са усевима од града. Он је посвећено дрво, нико не сме да га посече,
све док се сам не сасуши.
Он стоји величанствен, и врховима додирује облаке и небо.
Увек на сувом а време тече око њега. Године, годишња доба, деценије,
векови.
Заобилазе га – громови и олује, а изгледа да му ни сурова
кошава не може ништа.
Јер овај храст Запис није багрем ни буква – није крт.
Крстоношни храст је од давнине, од Бога, као какав џиновски
кишобран наткрилио Старо Гробље у којем леже ко зна који
покојници, они из времена Птоломеја, или Распећа Сина Божјег, они
из четвртог или седмог века, они из времена светог Саве, краља
Милутина, кнеза Лазара, деспота Стефана, вожда Карађорђа. Под
тим храстом играла су се деца пред Први и Други светски рат. У
годовима храста уписане су најдивније и најневероватније тајне.
Откривање тајне Крстоношног храста, пре времена, кажу, могло би
бити кобно и по сам храст. Кад ће се храст сасушити, то (изгледа) знају
само храст или Бог.
Он је израстао тамо где је рођена Вечност. Богови, легенде и
јеленови са сребрним роговима. Први годови их се сећају.

Ко ће се пробити до првих годова?
Дрвосеча, летописац, археолог? Муза Археологије?

Advertisements

Једно мишљење на „Увод.Крстоношни храст

  1. Сјајно. Помало и невероватно. Имајући у виду стварну и дугу, тајну и тужну историју рукописа ове књиге. Која је, како смо разумели, дуго живела у сенци као рукописна!

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s