ЗАПИС О УЗИЂИВАЊУ ЉУДСКИХ СЕНКИ

 

(Бора Мишљеновић: Књига инвентара Велике магазе)

Србији није било лако у ратовима,
али је могла да чува своју сенку,
а ни у миру није јачала свој идентитет.
Прошлост је отрована. Прожима кости.
Као кошава. Кошава из Русије
није донела оно што је слутио
Достојевски, Православни комонвелт.
Русија, Белорусија, Украјина, Румунија,
Србија, Црна Гора, Грчка – могу да буду
коначна брана од модрог делфина Средоземља
и ружичастог тигра Скандинавије.
Србија је некад излазила на три мора,
па се вратила на три Мораве.
СРБИЈА ЈЕ ИМАЛА СВОЈЕ МОРЕ – ОКО ГОЛОГ
ОТОКА
рече Непоменик по чијем су науму душу
овог народа хтели да завежу у Гордијев чвор.
Србија је на једном јадранском пакленом
острву ударена на невиђене муке,
гледао сам својим очима,
Срби су у миру губили ратове
и губиће их све док им не отежа
тешки самар Парајугославије!
И када сам се вратио коначно
у родно место, ја сам прионуо да обновим
фасаду родног дома ВЕЛИКЕ МАГАЗЕ,
и на сва четири угла напуштене куће
написах на четири листића
АЗРАХИЛ ЏЕБРАИЛ
ИЗРАИЛ МИХАИЛ
Тако сам Записом против лупежа
заштитио ВЕЛИКУ МАГАЗУ.

1
Бог је протеран из Босиљковца
и околних села због неколицине
које су лаковерни обожавали више
од богова Старе Европе.
Кад сам први пут видео како носе
тзв. Штафету младости кроз Босиљковац
схватио сам од чега је умро наш
предратни парох Рус Николај Јакушев.
Вашари источне Србије нису ме
привлачили због циркуских опсена,
већ због горштака који се никад
нису одрекли поштовања посвећених
дрвета, светлости Старе Европе
и сенки овог света.
Не знак ко је кога одабрао:
мађије мене, или ја судбину
човека који ће умрети заборављен
пре свега зато што је заобилазио око Истине?
Додуше, коме је стало до Истине,
ионако јој је додељена једна од најспореднијих
улога у историји?
Оно у шта ја могу да верујем, ПОСЛЕ СВЕГА,
јесте Сунце: волим да гледам како се рађа,
како излази, излази иза брегова,
брегова обавијених пудерастом маглом,
маглом изнад које лете хиљаде врана,
врана које слећу на високо дрвеће,
дрвеће чији врхови вире
из мора јутарње магле…

…Доле цар! Хоћемо нешто друго!
ЖАБЕ, УЈЕДИНИТЕ СЕ!
Било је то у доба када су се са свих страна чули
протести – свако је нешто имао да предложи.
У великој Бари завладао је дар-мар.
Сваког часа избијали су ратови
због места у хладу или на сунцу,
због неке ухваћене мушице или због права
на првенство.
Одјекивао је крекет да је напокон куцнуо час
да жабе преузму све у своје руке,
да им припадну најбољи залогаји.
Неко је требало да их смири,
да забоде нос у њихове жабље ствари.
Кад се зачуо глас разума, у Бари
поста несносније, права анархија.
Гласнику су скакале на рамена,
на главу. И напослетку гурнуше га на дно Баре
да им се никад више не поврати.
У том хаосу, Бара се наједанпут узбурка
и жабе се инстинктивно сакрише под листове
локвања. Дошао је Онај кога чекају!
Дошао је Онај Прави!
То је била једна велика изгладнела
змијурина, скочи на прве жабе и прогута их.
ОВАКО ЋЕ ПРОЋИ СВИ КОЈИ МИ СЕ НЕ
ПОКОРЕ!
објави змија. И КОЈИ МИ СМЕСТА ЗА ВЕЧЕРУ
НЕ ДОНЕСУ ДИЈАМАНТЕ.
Жабе су доносиле цвеће, пачија јаја.
Да би их упозорила, Змија прогута још
неколико жаба, затим стотине, хиљаде.
Боже, ако овако настави да нас тамани,
колико ће нас преостати кроз пар година?……
Можда су с е ћ а њ а овог руског попа,
који је у последњем часу утекао црвеној коњици,
писмо писано у Србији синовима његових синова

2
КЊИГУ ИНВЕНТАРА ВЕЛИКЕ МАГАЗЕ
установио сам
са намером да у њу п р е к њ и ж и м
све оно што се временом накупило
у МАГАЦИНСКОЈ КЊИЗИ, при том гајећи наду
да ће доћи пресудан час кад ћу моћи
да одвежем Гордијев чвор којим су нови варвари
све завезали.
Од некадашњег села остала је зла и погана
крв, од родног дома – фатаморгана.
Допутовао сам до престонице са човеком
који прошао Сибирске, фашистичке логоре
и пакао Голог отока. Није нам падало на ум
да расправимо разлику између тих логора
ни шапатом у четири ока, јер се Оток
ко огромни оток раширио по копну.
Политичког осуђеника кад се врати са
робије не избегавају једино кућне змије.
Али ја у родном дому не затекох никог
живог, ни кућну змију: и њу је неко убио!

3
Негде сам ишчепркао ту фотографију
на којој се види РТАЊ,
горостасна,
стеновита безводна планина
налик на ограомну плаву птицу
која мирно лежи на своме гнезду
на зеленој ливади (географском и митолошком
средишту Старе Европе), и бољевачки сељаци
који 1917, године на вашаришту
предају бугарским окупаторима жито.
И поново читајући небјављене БЕЛЕШКЕ
покојног пароха Николаја Јакушева
са карактеристичним поднасловом
Руски фонд дијаманата
одједном ми је почетак тих бележака
зазвучао потпуније, стварније, пророчки.

и кћерима његових кћери, жени коју је у завичају
оставио, народу вечне Русије?
У МАГАЦИНСКОЈ КЊИЗИ, сачуваној на тавану
ВЕЛИКЕ МАГАЗЕ, нема ближих података, нема чак ни адресе
извесног пожаревачког попа
емигранта такође, али емигранте који се боље
снашао у Краљевини Југославији, и који је
требало да проследи БЕЛЕШКЕ
онима за које су, највероватније и писане.
…ИМАЛИ СТЕ БАЋУШКУ ЦАРА,
А УБИЛИ СТЕ ГА КАО РАЗБОЈНИЦИ
И БАЦИЛИ НА ДНО МОЧВАРЕ
ПОХАРАЛИ Руски фонд дијаманата.
УБИСТВОМ МОНАРХА НЕ ЗАПОЧИЊЕ
СВЕТЛА БУДУЋНОСТ
ВЕЋ АНАТЕМА И ПРОКЛЕТСТВО НА
МНОГАЈА ЉЕТА…
Народи који се лако и преко ноћи одричу
монархије, не треба ничему да се чуде кад сване дан.
У Русији је Достојевски први написао роман
о сиромасима, јер је најдубље проникнуо
у бесмисао оскудице сиротиње.
Беду стварају систематски и нарочито је подстичу
они који воле аристократску раскош.
Бољшевици никад нису објавили
целокупну заоставштину Достојевског.
Достојевски није имао илузија
о Европи и папоцезаризму.
Достојевски је био мудрији
далековидији од Петрашевског,
од оних који су изашли из шињела Петрашевског.
Достојевског је водила светлост
која цепа тешке и дебеле драперије историје.
4
Да, Достојевски је био слаб војни инжињер,
али видео је даље од свог времена
и наслутио дубље: историја најчешће значи
признавање права на проливање крви.
Оно што је Наполеон започео мачем,
Балзак је довршио пером.
Достојевском се понекад чинило да велике
историјске личности, генији и завојевачи,
вођи и законодавци човечанства,
они који су позвани да га воде непознатим
путевима, имају право да пређу преко
лешева у име неке велике замисли.
Знам зашто се после првих читања
више нисам враћао Тургењеву, том разметљивом
козеру са манирима господских салона
који је умео да понизи.
У каквој су нераздвојној вези слава и срамота?
Слава је неопходна,
једино се огромном славом могу згазити све сплетке!
Гогољ је за ауторски табак добијао
хидљаду рубаља, Пушкин за сваких сто – по дукат.
Солидни капитал све омогућава, чак и даровитост.
Да би се обистинили највећи планови у политици,
књижевности, науци – потребан је огромни капитал.
Треба имати новац, ту свеопшту сводиљу!