Гвоздена завеса или La divina comedia

La divina cmedia
Са звекетом, шкрипом и клопарањем спушта се над Руску Историју гвоздена завеса.
– Представа је завршена.
– Време је да се облаче капути и да се враћамо кући.
Осврнули смо се.
Али, ни капута, ни кућа више није било, записао је Василиј Розанов сасвим тачно.
Розанов је изванредно видео, имао је изванредни дар запажања! Знао је шта се то страшно догодило и зашто је Руско Царство – буквално – пало!
„Буквално – каже Розанов – оно је пало једног радног дана.
Трајала је нека „среда“, не разликујући се од других. Није то била ни и угасио свећу. Није било довољно робе, и поред дућанчића су се направили редови. Да, постојала је опозиција. Да, цар се узјогунио.
Али, кад је у Русији било нечег довољно без Јеврејиновог рада и рада Немца?…“
Бољшевици су погубили зверски царску породицу. Јер Лењин и бољшевици су били „храбри“ – знали су, разбојници, да неће имати ко да им суди, и да ће судије бити одсутне или поједене.
Револуционари су посебан монструозни сој, вампири, вукодлаци, крвопије, а не живи људи. Нихилизам руски је пронашао своју бољшевичку формулу, преврат су започели опчињени собом. Ако су се нихилисти икад опили ичим, то је била њихова револуција. Револуција им је омогућила потпуно испуњење жеља. „Ако је икад
жедан утолио жеђ и гладан се заситио – било је то у револуцији“. И у Русији, и овде у Србији одиграло се нешто слично – тај прелазак у социјализам. Био је то прелазак у потпуни атеизам: „одиграо се код
сељака, код војника тако лако, као да су отишли у купатило и полили се свежом водом“.
(…………………….)

ДОМОСТРОЈ и Божије гнездашце, то сам ја нашао овде у Босиљковцу.
Босиљковачка (предратна) Општина, село, Црква, воденица у
Шљивици, салаши – нарочито велики и Мишљеновићев салаш у
Дубравама, све је то било можда сељачко и просто, патријархално, али
дисало је – животом. Било је то изузетно гнездашце у којем је човеку
било топло, па и мени који сам прошао пола света, преко Одесе и
Константинопоља, Грчке докле нисам стигао до Београда и Звижда,
довде. Нашао сам живот у Босиљковцу, у Мишљеновићевој
ВЕЛИКОЈ МАГАЗИ (кафани насред друма), у дому Мишљеновића
и других Босиљковчана, на салашима, у воденицама, на саборима и
празницима. У порти босиљковачке Цркве, коначно и у овом дому уз
цркву који су подигли за мене. Заволео сам Босиљковчане, и
коленовиће (газде) и оне сироте…
Руски нихилизам – од којега сам побегао – стигао је и овде. И
већ се виде његови злокобни учинци.
Српска варијанта руског нихилизма направиће од Босиљковца
кроз десет или педесет година – пусто село. Јер, пустош и смрт
неизбежне су последице нихилизма.
„Учење материјалиста (ја бих додао и њихово властољубље и
себичност, чак садистичка безобзирност!) је свеопште кочење и
механизовање материје, дакле смрт. Учење истинске филозофије јесте
уништење инерције, – како је уочио Достојевски – тј. оно је мисао, тј.
средиште и Синтеза васељене и њене спољашње форме – материје, тј.
Бог, тј. бесконачни живот“.
Материјалисти и нихилисти одвраћају човека на Земљи да не
тежи идеалу супротном његовој природи. Одвраћају га од Жртве.
Многи побожни и верујући Босиљковчани (али и сељаци у другим
околним селима) нису ушли у те нове послератне сељачке радне задруге
– зна се ко је ушао! Социјализам је иверје, како је писао Достојевски,
он тамо где хришћанство није ухватило корен, на овај или онај начин
усмерава људе у погрешном правцу.
„Кад човек не оствари закон тежње према идеалу, тј. не принесе с љубављу на жртву своје ја људима или другом људском бићу (ја и Маша), – каже Достојевски, он осећа патњу и назива то своје стање грехом. Дакле, човек непрестано мора осећати патњу која се поравнава рајским уживањем од испуњења закона, тј. жртвом. У томе и јесте земаљска равнотежа. Иначе земља би била бесмислена“.
Комунисти не теже идеалу који је супротан њиховој људској природи, ма шта говорили. Они су један део земаљске Кугле учинили бесмисленим. Русију је отровала књижевност, знао је Розанов. Упозоравао је: “Не верујте белетристима.” Писао је: „Буњин у роману СЕЛО сваким написаним редом тврди: Сељаштво, то је ужас, срамота и патња.
Исто то говори Горки о малограђанима, исто Ал. Н. Толстој – о племићима. Па, ако они говоре истину, онда Русија, у ствари, и не постоји, то је само једно празно место, које, суседни паметни народ
само треба да освоји, као што је о томе већ маштао Смердјаков у БРАЋИ КАРАМАЗОВИМА „.
И: „Пошто су Гогољ и Гончаров проклели спахије (ОБЛОМОВ), Шчедрин – администарцију и историју (ГОСПОДА ИЗ ТАШКЕНТА, ИСТОРИЈА ЈЕДНЕ ВАРОШИ ), Островски – трговце, Љесков – свештенство ( СИТНИЦЕ АРХИЈЕРЕЈСКОГ ЖИВОТА) и, најзад, Тургењев – породицу, руском човеку није остало ништа да воли, само пошалице, песмице и причице. Из тога је проистекла револуција“…