(БЕЛЕШКЕ попа НИКОЛАЈА ЈАКУШЕВА )
И трећи анђео затруби,
и паде с неба звијезда велика, која гораше
као буктиња, и паде на трећину ријека
и на изворе вода.
А име звијезди бјеше Пелен.
И трећина вода поста пелен,
и многи људи помријеше од вода,
јер постадоше горке.
И четврти анђео затруби,
и ударена би трећина сунца
и трећина мјесеца и трећина звијезда,
тако да се помрачи трећина њихова,
и да трећина дана не свијетли,
такође и ноћи.
И видјех и чух једнога орла
гдје лети посред неба и говори
снажним гласом: Авај, авај,
авај онима који живе на земљи
од осталих гласова трубних
оне тројице анђела који ће тек затрубити.
( Исто, 8, 10 – 13 )
(……………….) 
(…) МИСЛИМ да је В. Розанов био дубоко у праву када је написао:
ПОРОДИЦА ЈЕ НАЈАРИСТОКРАТСКИЈИ ОБЛИК ЖИВОТА.
Да: ПОРОДИЦА, ОБЧИНА (општина)! Две светиње народа православнога, Руса и Срба.
Достојевски је упозоравао на последице уништавања сеоске „обчине“: народ ће се искварити у току једног поколења, само у току једног поколења постаће материјал од кога ће кренути проповедање
социјализма и комунизма.
Достојевски је много шта предвидео и био је у праву: „обчина“ у Русији и општина у Србији су најчвршће, најоригиналније, суштинске одлике бића народа. (Достојевски: „Уништиће сеоску „обчину“ – покидаће се и последње нити које држе поредак. Поредак је био нарушен у вишим друштвеним слојевима и није било понуђено ништа ново, но, било је барем утехе у сазнању да је у народу поредак и ред како ваља. Био какав био ипак је ред јер постоји ред и поредак као нешто чврсто: сеоске заједнице су поседовале земљу и радиле је. И ето, покидаће и ту везу и – шта онда?“)
Шта онда? Социјализам, атеизам, одумирање општине и села. Жено моја, децо моја, родбино моја у далекој Русији! Вероватно ћете се чудом чудити кад ове белешке до вас стигну, зашто сам се ја, руски учитељ, српски поп и књижевник зауставио у Босиљковцу, српском селу на обалама Пека, а не у Београду? Зашто сам застао у том српском селу на обронцима Хомољских планина?
Зато што град, па и Београд, није био по мом укусу. Градови су пуни „аристократске болести“ – атеизма – болести „високог образовања и високог духовног развоја која, према томе, мора бити одвратна народу“. У Звижду, или у Босиљковцу, ја сам упознао народ којем је атеизам био – одвратан. Ја сам могао да савијем своје гнездо, ту у порти босиљковачкој, да нађем своју другу отаџбину и завичај.
Писао сам вам већ да сам ушао у Савез Руских писаца и новинара у Југославији (као стални члан и сарадник, 5. јуна 1932. године, редни број 200. у списку), и да сам често одлазио из Босиљковца у Београд у Библиотеку имена А. С. Пушкина, и да нисам много ценио председника Савеза Алексеја Ивановича Ксјуњина.
Зашто? То је дуга и замршена прича и можда више није важна. За разлику од већине руских емиграната и избеглица, које су живеле у оскудици, Ксјуњин се разбацивао парама. Одакле њему толики новац?
Ко је у ствари био тај Рус? За време грађанског рата и револуције он је радио у обавештајном бироу Добровољачке армије, а по доласку у Београд постао је један од уредника „Политике“, где је писао (1921.
године) антикомунистичке чланке. Био је и дописник лондонског Тајмса. Да ли је из тог извора вукао велике хонораре? Или из дворске касе краља Александра? Или је тај наш председник био вишеструки човек? Масон, човек преко кога су бољшевици имали увид у рад и деловање руске емиграције у Краљевини
Југославији? Не знам. Једном ће се сазнати…
(Прекинимо на тренутак ове БЕЛЕШКЕ, које је са руског на српски превела 1985. године жена Филипа Сенковића – АВГУСТИНА СЕНКОВИЋ, 1956 -1986. Многа места у овим Белешкама, евентуалном читаоцу неупућеном у живот и рад руске емиграције између два рата у Југославији, деловаће тамно и загонетно.
Било би потребно пропратити их обиљем коментара, који би донекле расветлили неке околности, и у том случају била би од користи књига Остоје Ђурића: РУСКА ЛИТЕРАРНА СРБИЈА 1920 -1941, Дечје новине – Српски фонд словенске писмености и словенских култура, Горњи Милановац – Београд, 1990. Ђурић, у својој књизи пише да је „Алексеј Иванович био једна двојна и опречна личност која се стално разапињала између жеље за самопотврђивањем и страха од неуспеха и пада. Године 1938. све му је кренуло наопако: више га нису бирали за председника, изненада су усахли извори прихода, леђа су му окренули и пријатељи и вољена жена, па овај загонетни, душевно оболели човек решење налази у самоубиству, иначе честој појави међу руским избеглицама“. Ђурић још пише – фуснота у дну исте стране, 146. – „остваривши увид у тек отворена француска и америчка досијеа о Русима-масонима, Нина Берберова самоубиство Ксјуњина доводи у
везу са откривеном издајом генерала Скоблина који је учествовао у познатој париској отмици генерала Милера (23. септембра 1937.), председника централне реваншистичке белоемигрантске организације –
РОВС. Радећи у близини генерала Милера (као његов начелник штаба), Скоблин је деловао и као блиски сарадник Александра Ивановича Гучкова (1862 – 1936), бившег члана Думе и министра војске и морнарице у Привременој влади, око кога се у емиграцији плела густа шпијунска мрежа, чији су конци сезали до немачког
Рајхсвера и совјетских органа. Последњих година живота Гучкова у његов круг јавне и скривене делатности био је уведен и Алексеј Иванович Ксјуњин који је извршавао задатке примљене и од њега и од Скоблина. После смрти Гучкова, његова незаконита супруга је спалила писма и многобројне извештаје који су наводно преко Ксјуњина стизали из СССР-а. Та је преписка била толико компромитујућа да је Гучков на самрти захтевао да се она из његовог архива првенствено уклони “
(Нина Берберова: Људи и ложе. Руски масони ХХ столећа. Руссица Публисхерс Инц. Нењ Уорк 1986. стр. 300).
Николај Јакушев је, дакле, на време уочио контраверзну природу председника поменутог Савеза,
па га је зато и избегавао.)
…Ја сам ове БЕЛЕШКЕ, мили моји и далеки, хтео да почнем када су Црвеноармејци стигли у Босиљковац 1944. године, у јесен, и кад су отишли, али озбиљније писање одложио сам за нека друга
времена и само сам узгред понешто прибележио. Снове. Кошмаре. Понекада ми се чинило да ћу да умрем не видевши вас, не загрливши вас. Али зашто да умрем? (В. Розанов: „Стварно, како једном речју изразити, скупити у једну тачку? Ми умиремо због једног јединог и основног разлога: непоштовања себе. Ми се, заправо, самоубијамо. Не „гони нас толико сунашце“, колико ми сами себе прогањамо. „Одлази ђаволе“.
… НИХИЛИЗАМ је кренуо из Русије и, ево, стигао је и у Србију. Русија је тако вратила Европи отров који јој је у своје време послао папа, прави вођа комунизма.)
Кад будем умро, мили моји, волео бих да ми писар Павле Мишљеновић, или неко други од ових српских сељака, ако се сети, стави на груди ове речи Розанова, да их истргне из ове Бележнице и стави их испод моје кошуље до срца……..
(008) Архив ДИБИДрУС 