Разбојник је грабио и отимао бездушно од све
остале земљине деце, и гле, данас је просјак већи од
свију. Глад и жеђ његова је данас већа него при ступању
у пустињу историје.
Разбојник је заснивао своје царство и господство
на овој планети кроз тисуће и тисуће година. И
гле, земљино лице је оружњело од рушевина
његових дела!
Разбојник је водио рат с Богом и природом за
цело време свога битисања. Бог и природа су му се ћутке
подавали, и пред његовом размаженом сујетом
измицали. Он се смејао раскалашно као
победилац обојега. Гле, данас на измаку историје,
Бог и природа могли би се насмејати над њим, кад би
били вулгарни као он. Но Бог и природа нису
вулгарни, те се не смеју мизерији палога и пропалога.
(Николај Велимировић: Речи о Свечовеку)
ПЕЧАТ ПРВИ.
(МИШЉЕН МИШЉЕНОВИЋ:)
И видјех да Јагње отвори
један од седам печата, и
чух једно од четири жива
бића гдје говори као глас
грома: Дођи и види!
И видјех, и гле, коњ бијели,
и онај што сјеђаше на
њему имађаше стријелу; и
даде му се вијенац, и наступи
побјеђујући, и да побиједи.
(Откривење, 6, 1)
МНОГИ су остали тамо у Новом Брду и јужноморавској
долини, на Косову, исечени сабљама Турака, Татара и Арбанаса. Децу
потурчише, а жене и ћерке обешчастише и на силу обљубише. Цркве
наше оборише и поараше и наш закон погазише. Глобив нас безмерно.
Групе Арнаута досељених у новобрдски кадилук сваке ноћи упадају у
по једно село те пљачкају мал и благо сиротиње раје, мушке убијају а
жене силују. Силују пред очима мужева и деце. Обузета ужасом
сиротиња раја се распрснула. Мајку нашу Божану силоваше у нашој
кући пред оцем нашим и преклаше их. Побегосмо од арнаутског зулума.
Побегли смо на север, насумце. Побегли смо уочи
Воздвижења Часног Крста 1707. године, бежећи од арнаутског
погрома над голорукима, и стигосмо по снегу у манастир Раваницу,
задужбину кнеза Лазара. Некада је Раваница имала огромно
властелинство у области Велике, Западне и Јужне Мораве, у
Браничеву, Пеку, Звижду, Мачви. Поред 146 села, два засеока, три
цркве – метоха, у манастирском поседу је било и неколико воденица,
пространа обрадива земља. Братству Раванице кнез Лазар даривао је
52 килограма сребра. Али Турци разорише манастир, скупише сво
злато и сребро и натоварише на дванаест камила и однеше. Упорни
српски монаси обновише манастир и покренуше монашку школу. Ту
изучих да пишем и преписујем књиге. Ту пребивасмо неко време, под
шумовитом Кучај планином, и чињаше нам се манастир Раваница –
пошто беше подигнут само на неколико година пред пропашћу царства
српскога на Косову, као надгробни споменик славе и величине српске,
као маузолеум, подигнут над сахрањеном слободом и самосталношћу
државе српске. Одавде кренусмо пешке преко брда и наиђосмо на село
од осам кућа Срба и Влаха – БОСИЉКОВАЦ, где беху темељи неке
попаљене цркве. Староселци се више занимаху око стоке, а мање око
земљорадње. Говеђе месо соле у лупњама (корита од букових стабала,
дугачка око три, а широка око аршин и по). Месо суше у бурдељима.
Кад је суво, стављају га у вреће које висе о клиновима. Чаброве са
сиром држе у бурдељима. У Босиљковцу празнују све четвртке од
Ускрса до Вознесења ради заштите од града и од поплава. Св.
Арханђела Гаврила ради кише. Св. Андрију празнују да курјаци и
медведи не поједу стоку и људе. Кад наиђу чопори курјака, дигне се
хајка, па их уз помоћ овчарских паса и буџа убијају. Псе хране
сурутком, месом и костима. Кад стадо крене на пашу, пси иду напред,
а док пасе, круже око њега и чувају га од дивљих звери. Курјаци зими
силазе у Босиљковац низ Средњи и Крајњи Поток. Они се састају у
Саставцима, испод Жутог Брега, одатле почиње река Зуква, крај које
бујају папрат, бурјан, купине, калабук, ракита, врбе и дивље трешње,
јабуке зукваче, оскоруше и багрем. Зуква има два мања слапа и богата
је пастрмкама и златним зрнцима. На слаповима има трагова два стара
воденичишта: моара парасита (пуста воденица) и моара оцаска (хајдучка
воденица). Прича се да око тих старих воденичишта, где су шуме
сеновите и хује, обитавају але, Куси и курјаци. А на гранама ракита
радо су слетале виле, као паунице, јер на то шибље нечастиви не смеју.
Гранчице ракита откидали су на Цвети и њима китили оборе и арове,
да одврате од дома и марве свако зло. А било их је и који су кували
ракиту и першун у води као лек од трипера. Папрати је било у изобиљу
на обалама Зукве; у време цветања и сазревања – обасјана светлошћу –
папрат је била лепша од репова пауница. Иза тих чудесних репова бујне
папрати скривао се Немушти језик. Врачарице су знале да ко се
домогне семена папрати, добија моћ да разуме говор животиња
домаћих и дивљих, дрвећа и птица. Папрат процвета и исемена само
уочи Ивањдана, око поноћи, и њен цвет и семе зграбе вештице и друге
нечисте душе. Кажу да је неком Босиљковчанину, док је ноћу уочи
Ивањдана путовао, случајно упао цвет папрати у опанак, и он је чуо
како петао пева: „Куга је у Брезовици у околини Рановца!“, али чим
је сео и истресао из опанака песак и цвет папрати, од тога момента више
није разумевао кукурикање петлова.
Понегде има и црвених божурова. Божур је био најпре беле
боје, али је на Косову од крви српских јунака добио црвену боју, и
после се као црвен свуда раширио. У баштама у Босиљковцу постоји и
божур различите боје. Кажу да је он настао после једне, ко зна које већ
велике битке, у којој су се бориле три вере: црни божур постао је од
циганске крви, плави од турске, а црвени од српске…
(„Не трпећи, богомудри, да гледаш/ где храмове молитвене
безбожници спаљују/ и стадо христоимено разграбљују,/ ревношћу
Божије љубави запалив се изашао јеси/ и мученички за ове/
одсечење главе претрпео јеси, узвикујући:/Благословен Бог отаца
наших.//Са зборовима анђелским у светлом боравишту,/са
мученичким саборима настањен као мученик, Лазаре, / у престола
свих цара и Бога својега,/ ликујући узвикујеш;/ Благословен Бог
отаца наших.// Данас се весели свака верна душа/ сабравши се на
свету ти светковину,/ у свесвети храм твој,/ гледајући у њему
као сунце свете твоје мошти / што луче светле божанствених
дарова испуштају,/ и радујући се, узвикује:/Благословен Бог отаца
наших.“)
(008) Архив ДИБИДрУС 