МИШЉЕНОВИЋИ су добегли са Косова у Звижд и Босиљковац после Велике сеобе Срба, и Рукописна књига је дошла у њихов посед после тога, дакле у 17. веку. Та књига је постала саставни део – не само фамилије Мишљеновић – она би могла да припадне и читавом српском народу кроз време.
КОСОВО – први завичај Мишљеновића, онај изгубљени, незаобилазан је у овим записима због много чега.
Велики је то временски лук, који је захватила ова књига, и у том раздобљу су се догодиле најсудбоноснији догађаји по српски народ.
За политичаре Косово је понекад било захвалан терен за манипулацију.
За песнике није било само поље на коме се одиграла Косовска битка, ни позорница пораза и издаје, ни гробница два цара – већ Сион, место указања, стајна тачка с које се кренуло увис и показала способност да се поверује у нешто велико и важније од нас…
Рукописна књига је доспела у посед звишке фамилије Мишљеновића из ТАМНОГ ВИЛАЈЕТА. Она је основ или жир недовршене књиге ПОРОДИЧНЕ МИТОЛОГИЈЕ. Каква је судбина ове књиге?
*
Филипе Сенковићу, ево, стигли смо на крај света, и сада треба да сиђемо у Тамни вилајет, у памтивек. Хоћемо ли поћи, помрчином, као кртице испод Крстоношног храста на врху Старог Гробља, или као Немогући Ратар Растка Петровића кроз чудесне преображаје, да разоремо град, да разоремо њиву Заборава ?
Да отворимо Књигу, у којој је доступно све могуће и немогуће Босиљковца? Јесмо ли достојни да отворимо Књигу и разломимо печате њене?
__________________________
Према породичном предању, РУКОПИСНА КЊИГА и
с к о п а н а ј е и з з е м љ е. Ископана је испод вишестолетног
храста који се осушио. Влага је уништила многе странице, замутила
параграфе и реченице, а пошто је нађена закопана заједно са печатима
манастира на извору реке Далше (читај: Дајше, надомак данашњег села
Турије, недалеко од Босиљковца), сигурно је припадала манастиру о
којем је реч у делу сачуваног записа. Рукописна књига била је ручна
књига у коју су манастирска управа: игуман, братство, монаси и слуге
бележили све што је побожни народ даривао манастиру. Врло често су
у овај катастиг или тефтер манастирски људи записивали следеће:
„Господе, сачувај христољубиве Србе. Уби, Боже, Турке!
Браћо, сачувајте ову књигу од прљања и од свеће покапања и горења
и проливања зејтина од кандила, од влаге, ватре и других
штеточина!“
Некада је ова књига била укоричена, па су јој временом
корице откинуте, многи листови исечени и разнесени, али је остало које
целих, које упола подераних и оштећених 245. Књига је начињена од
полутабака, уздуж пресавијених, величине 29 х 10 цм, наслаганих и
прошивених онако као што се ради кад се књига хоће да укоричи.
Рукописну књигу није водио један човек, него више њих.То
је уочљиво не по томе што има више врста различитих рукописа, него
и из садржаја белешки које су писари у разним пригодама забележили.
Пре него што је доспела у трајну својину предака фамилије
Мишљеновић Рукописна књига мењала је власнике. Према записима
у књизи, види се да ова књига доспева у власништво родоначелника
Мишљеновића – МИШЉЕНА МИШЉЕНОВИЋА – тек после
Велике сеобе Срба. У тренутку, када је ова књига доспела у својину
Мишљеновића, она има преко 214 празних страница, у које ће
Мишљеновићи, испуњавајући аманет својих отаца – средњевековних
српских писара и преписивача – кроз време – бележити све до 1943.
године.
У време изградње босиљковачке цркве, месног храма
Вознесење Господње, секретар Црквеног одбора и општински деловођа
– писар Павле Мишљеновић, укоричиће нову књигу – КЊИГУ
ПРИМАЊА И ИЗДАВАЊА, коју ће током рата исписати од прве
до последње странице, покушавајући да улови повест Босиљковца,
историју у вечном растењу (како сам рече у већ цитираном одломку).
Ова књига је написана, ако то није помало претенциозно, у оном
„кључу“ који писар Мишљеновић „заступа“ у цитираном одломку.
Пред крај свога живота, писар Павле Мишљеновић, укоричиће још
једну књигу ЖИВУ КЊИГУ, али неће стићи да је испише целу… Она
се завршава Последњом забелешком писара Павла Мишљеновића
начињеном на Ђурђевдан 1954. године – неком врстом тестамента или
потресног опроштајног писма од Босиљковца, света и живота, унука
Боре Мишљеновића (који је неколико недеља касније стигао у
Босиљковац, коначно, са Голог отока!).
Рукописна књига почиње следећим одломком:
(…………..) у време то прво излажење би у српску земљу
цара измаилског званог Амурата, и плен створивши опет се скупи,
мир цару нашем навештавајући (1462). А после овог призвани
бисмо од христољубивог и послани бисмо на тражење места за
манастирско здање. И док, рече, не нађеш га, обитељ имај у
крајевима Истроса, који се и Дунав зове, храм Ваведења пречисте,
близу града Голупца. И у крајевима који су тамо, пустиње
прошавши и горе многе обишавши, угледао сам украшену пећинама
и источницима који увек теку. И подобна је скитовима отачким,
што је оним који имају искуство знано. И нашао сам место
подобно, а иначе људима проходно, пређе никим ненасељено ни
познато, у подкриљу горе зване Високе, што је и речју и стварно,
на реци званој Далши, на извору. Посведневним трудом ово
обнављајући и објављујући похвално свима који долазе, и свима
дивно беше по изгледу, да за мало времена толико труда показао
сам и све што је потребно за звање припремио да живе у општем
пребивалишту они који изволе. Сабрало се нас око 35 душа који
желе небесно путовање и живот преподобних.И тако смо живели и
трудили се. Из околних крајева су долазили и од нас мољаху
благословеније они који су имали потребе и молитве они који су
желели.И из угарских и мусломанских крајева који су ходили у
неподобним стварима, ови притицаху, с покајањем исповедаху се,
праведан живот желећи и себе прекоревајући. Оно све што је
потребно за здање припремио да живе у општем, прерише, хусари
звани (гусари, разбојници) и азапи (турска нередовна пешадија). И од
зле природе променише се. Не ја, но свемогућа сила ово твораше и
молитве пречисте, њој и место нарекосмо преславном њеном
рођењу. Не беху у оним местима пређе они који инокују, јер је место
пусто и по страни. Но и од Св. Горе за нас чувши долажаху,
знајући нас и с нама пребивања желећи.
Тако смо пребивали…….. И одједном ненадан и страшан глас
испуни уши наше. О пречудне беде! О тајне необичне! Срп смртни
поже благочастивог, и гроб, необична тамница, разлучи тога од нас.
Од ње не одбегну нико од оних који су на земљи! (…………)
Рејон у којем је братија манастира на извору Далше пролазила
ради купљења прилога за манастир није ограничен на територију
Звижда. Јеромонаси су се кретали на терену од Мораве до града
Вишесава, и од Голупца до Ресаве. Припремајући за штампање
ВЕЛИКУ МАГАЗУ, Филип Сенковић је морао да разрешава многе
ствари и тајне. Прекуцавајући Рукописну књигу, Сенковић је
изостављао домаћине и приложнике, или нека друга упутства о лечењу
болести, справљању вина, ракије (сматрајући све то неважним).
Филип Сенковић је, почетком грађанског рата у Југославији
(1992. године) све те књиге (Рукописну, Књигу примања и издавања
и Живу књигу) увио у пластични омотач и ставио у металну кутију и
све то негде склонио на сигурно место. О већини писара Филип
Сенковић није успео да утврди ко су били и одакле. На основу
цитираног одломка са почетка Рукописне књиге, јасно је да припада
ИНОКУ ИЗ ДАЛШЕ, који је по налогу Стефана деспота, господина
Срба (1402 – 1427), призван са Св. Горе Атона, у околину Голупца
„разлога ради преписивања књижног“. Када се део сачуваног записа
упореди са сачуваним у целини записом ИНОКА ИЗ ДАЛШЕ у
једном преписаном Јеванђељу, види се да припада његовој руци.
Поменути инок је преписивао још КЊИГУ О СУДИЈАМА, ИИИ
КЊИГУ МОЈСИЈЕВУ КОЈА СЕ ЈОШ ЗОВЕ ЛЕВИТСКА,
ЗАКОНЕ ПОНОВЉЕНЕ, МОЈСИЈЕВЕ КЊИГЕ ПЕТ и
ЗОНАРИНУ ХРОНИКУ. Зна се да је зла судбина снашла братију
манастира на извору Далше убрзо по изненадној смрти деспота
Стефана (19. јула 1427.)
(……) И кад смо се опет сабрали, од западних множаство
римско сврстало се (у пролеће 1428) и град онај војним сакупљањем
опколило са самим начелником и краљем силнога народа тога
(Сигисмундом), да од руку измаиљских отме тога (град).И у своме
умишљању погрешивши, у околини града тога плен створише и све
сем животиња огњу предадоше. И до нас дошавши, с јарошћу на нас
наоружају се, мислећи да смо ми помагачи и помоћници оним. И
једне од нас су злостављали, а друге веома измучивши и изранивши
наге отпустише. У дубине гора смо се разбегли, и како смо једни
попуштали а други похитали, к тому друг друга не угледасмо.
Петодневно време смо у горама провели, наги бивши и лишени свега
сасвим. У граду Вишесаву смо се сабрали, питајући се да ли је жив
онај или онај. И код познатих мало одморисмо се. Кад су они
отишли, опет смо се на своје повратили, судивши да где се
трудимо тамо и смрт да претрпимо. Но сагласије таме к
светлости ниједно, ни заједнице верног с неверним. Дошавши од
града много (људи), однесоше све за здање што је припремљено и
оно што је у ћелијама манастира. Оно што је од огња ових
прождерано обнављамо, обузети бивши бесконачном жалошћу. Ово
остависмо и опет од места одвојисмо се…“ – ИНОК ИЗ
ДАЛШЕ одлази у манастир Благовештење, близу града Ждрела, где
је радо био примљен од духовника кир Висариона и од браће, тамо је
обузет немоћи телесном и духовном, „савладан жалостима безбројним
и недостацима различним“ преписивао једно од Јеванђеља, на коме је
оставио потпун запис (око 1469) – спомен на уништени манастир на
извору Далше.
Рукописна књига, тако, почиње једним незавршеним записом
ИНОКА ИЗ ДАЛШЕ, а завршава се записима босиљковачког
писара Павла Мишљеновића (1943. године).
(008) Архив ДИБИДрУС 