Сенковићи су имање у Дубравама (које је Божана Сенковић
наследила од свог покојног брата Боре Мишљеновића, као једини
наследник) , полако почели да обнављају и претварају у оно што је био:
некадашња „држава Мишљеновића“, након што је Милисав Сенковић
постао пензионер (1985). Обновили су салаш, вајат.Практично
пролеће, лето и јесен проводили су тамо. Жариште живота било је у
Дубравама. То је једини салаш у Босиљковцу, који се одржава и данас.
Филип Сенковић ме је водио да видим друге салаше – на десетине
запуштених: из њих већ расте дрвеће, зова, дивље крушке и трешње, –
делују аветињски. Лета је Филип Сенковић волео да проводи у
Дубравама, најчешће у вајату. Где је имао своју собу са радним столом,
библиотеком од хиљаду књига. Кроз једини прозор вајата отвара се
ванредан поглед на север, на Пек у подножју брега, на неописиве
изласке сунца. На долину, железничку станицу ЗВИЖД, кровове
суседног села. Понекад се, кад је отворен прозор, чује жубор Пека под
брегом. (Кроз прозор би се, јачим замахом могло добацити каменом у
вир под врбама под брегом.) Сенковићев радни сто претрпан је
папирима и књигама.
Једном сам на столу видео следећу белешку:
“…Научио сам да певам много песама, које сам могао да
слушам преко радиа сатима. И певао сам: Негде у даљини поглед ми се губи, /Неког у даљини моје срце љуби… Или: Стаде се цвеће росом китити, / Стаде се срма срмом срмити… Певао сам, кажу, лепо. Певао сам неке песме, за које ми се чинило као да сам их ја испевао. Било је неколико песама за које ми се чинило као да су само моје. Једноставно
као да су се певале саме, а не да сам их ја певао… И све су биле тужне, као она: На Бикавцу брду града Вишеградаа…
„Где Дубока Дрина вековима тече, / остаде ми једна тужна
успоменааа“, прихватао је мој незаборавни ујак.
Волео сам га, са разлогом више него оца и мајку.
Кад се у кревету помокрим, најпре је топло, а онда хладно.
Моја мајка Божана ставила је мушему. Мушема је после извесног
времена имала сличан мирис као и штала. Ја сам почео да мокрим у
постељу после скоро узастопних смрти мојих дедова: Павла
Мишљеновића и Маринка Сенковића. … Било ме је стид ујутру да
устанем пред оцем, са којим сам иначе спавао, он ме је задиркивао:
„Опет је Филип и ноћас био у риболову ! У рибара мокре гаће, за
доручак не зна шта ће!“ Мајка ми је ћутке, не гледајући ме, пружала
суве гаће и излазила из собе да се преобучем…Она је била друкчија од
мога оца – његова сушта супротност…”
Већ као студент, са двадесет и неколико година, Филип Сенковић је био сакупио грађу за један породични роман, у коме би била истакнута локална боја. (Није се, касније, враћао тој грађи, не зато што она није довољно захватила у карактеристично обележје географског подручја североисточне Србије, у природу, климу, обичаје и психологију – већ зато што је музика – народна музика – била запостављена.) Музика је врло важна ствар – за сваку добру, за сваку незаборавну књигу. Има ли боље увертире за један роман од најкарактеристичније мелодије једног краја? Поднебља? Времена?
Сенковић ми је показао и пространи полутамни подрум вајата
и скривени улазак у пећину коју је открио његов покојни прадеда Павле
Мишљеновић, малу пећину неубележену ни на једној карти, која и даље
служи као – породично склониште и ризница…
(008) Архив ДИБИДрУС 