Тајне. Откровење: МАЛА МАГАЗА

НИШТА НЕ МОЖЕМО ПРОТИВ ИСТИНЕ, НЕГО ЗА ИСТИНУ

Као дечак, Филип Сенковић затицао је понекада ујака Бору
Мишљеновића, како седи за писаћим столом са тим фамозним ужетом
испред себе, које је он брзо склањао у неку од фиока. ВЕЛИКА
МАГАЗА је као какав велики лавиринт, у чијем се средишту налази
чудовиште до кога треба стићи и победити га, и Филип Сенковић је
ушао у тај замршени огромни свет врло рано и без икакве зебње, јер је
имао Аријаднину нит: то уже које је искрсло у невољи. Филип
Сенковић је улазио у тај огромни замршени свет, јер је имао много
сродника и многа сродства с оне стране гроба и материје. Иако ово није
опис његовог живота (Да би неко описао свој живот, треба најпре да
га преживи!), треба рећи да је врло рано признао духовне власти и силе
за своје пријатеље, и шуме и воде били су му пријатељи. Иако је рођен
у Босиљковцу, васиона је била његово имање. Свака њива нудила му
је тапију на себе. Свака кућа, па и мртви дом Мишљеновића. Сенковић
се пробијао кроз бескрајне подземне ходнике повести и породичне
митологије са вером да ће једнога дана моћи да се врати, да изађе на
Видело, упркос томе што је био окружен неразумним људима, онима
који су живели у друштву умноженог и раскомаданог света. Ко их је
опчинио да се не покоравају Истини, иако им је пред очима Син Божји
разапет ? Ко им је запушио уши својом виком, да не чују ? Сенковић
је дубоко веровао у то: НИШТА НЕ МОЖЕМО ПРОТИВ
ИСТИНЕ, НЕГО ЗА ИСТИНУ.
(„А нас све који се од једнога Хлеба и једне Чаше
причешћујемо, да сјединиш једне са другима у заједницу једнога
Духа Светога, и учиниш да се ниједан од нас не причести светим
телом и Крвљу Христа твога на суд или на осуду, него да обретемо
милост и благодат са свима Светима што су Ти од памтивека
угодили: Праоцима, Оцима, Патријарсима, Пророцима, Апостолима,
Проповедницима, Еванђелистима, Мученицима, Исповедницима,
Учитељима, и са сваким духом праведника, у вери преминулога „.)


*
“ (…..) НЕКОЛИКО месеци потрајало је решавање енигме:
где је Павле Мишљеновић склонио Рукописну књигу и Књигу
примања и издавања, колико и моји обавезни суботњи одласци у
УДБУ на „информативне“ разговоре. Све их је занимало: ко и шта
прича против нове власти, шта ја планирам да радим, да ли би
прихватио место архивара у Окружном Архиву, планирам ли да се
женим, итд. Све је то било понижавајуће, нова врста пакленог круга
слична оном голооточком. Читање ЖИВЕ КЊИГЕ спашавало ме је,
одвлачило у другом правцу. Једна трећина те укоричене књиге беше
исписана, остало је било празно… Листао сам и своја писма, која сам
писао деда Павлу од 1946. до 1948. године. Многа су била умрљана,
покапана сузама. Не мојим, покојниковим. На крају једног од тих мојих
писама, на полеђини, Деда је нацртао Вајат у Дубравама, невешто.
Испод цртежа је написао: „ВЕЛИКА МАГАЗА – ТАВАН –
МАЛА МАГАЗА – ПОДРУМ – ВИНО – ШТО ВИШЕ
ОДСТОЈИ, БИЋЕ БОЉЕ. ..“
Шта је то требало да значи?
Питао сам стрину да ли је њој Деда нешто оставио, мислим
Рукописну књигу и Књигу примања и издавања. За дукате нисам
питао. -Не!
У подруму ВЕЛИКЕ МАГАЗЕ, још док је била сазидана,
мајстори су деда Павлу направили тајно скровиште за „не дај Боже“ за
које смо сви ми укућани знали. Партизани нису, док су ту боравили
1941. А нису га открили ни Недићевци, кад су вршили претрес куће
крајем 1941. године. Улаз у скровиште био је замаскиран бурадима
прислоњеним уза зид. Померио сам бурад и ушао са фењером у то
бетонско склониште 1,5 х 4 м, и унутра није било оно што сам
тражио…
На другом је месту, веровао сам, требало тражити.На салашу
у Дубравама? Тамо је било неколико кошница о којима је бринуо, у мом
одсуству, мој зет Миса Сенковић. Салаш је био у фази пропадања:
покривен сноповима папрати и грања, које је почело да трули. Вајат,
нешто ниже од салаша, био је покривен црепом који се још црвенео.
Стрина ми је причала да су Босиљковчани градећи Економију једног
дана, кад им је понестало црепа и ћерамиде, дошли са колима на салаш
у Дубравама: скинули ћерамиду са салаша и цреп са вајата, без питања,
и однели. Покојни деда Павле је, годину-две после, сноповима папрати
и грања покрио салаш, а цреповима вајат. Практично, вајат је имао
једну велику собу, из које се силазило у подрум. У подруму су држали
бурад са вином и казан за печење ракије, муљач за грожђе и каце.
Алат. Јер изнад салаша је био виноград, који је одржавала моја сестра
Божана са својима – двадесет и пет ари. У њему је било прасака,
вишања, трешања, рибизла и малина које су још увек рађале. И једно
старо стабло смокве. Видело се, вајат је обновљен, можда у лето 1952.
године? Вајат је био сав од камена, на тврдој каменој подлози. Прозори
су били офарбани. Соба је била окречена, као и подрум. Соба је имала
пет – шест часовника – будилника, на којима су казаљке биле
заустављене. На зидовима су висиле застакљене – икона Св. Лазара и
увеличана слика мога покојног оца Вељка и мајке Дафине. Био је ту и
кревет. И сто, на коме је била мастионица. И примерак БИБЛИЈЕ
на руском – власништво пок. попа Јакушева. Шта ће та књига ту?
Нисам рекао следеће: два висока прозора вајата, окренута
према долини и Пеку, имала су гвоздене решетке. Улазна врата су била
дебела, горунова, јака. Имала су кључаоницу. Кључ је наравно био код
моје стрине. А врата подрума, она врата кроз која су уносили грожђе
ујесен, исто су била дебела, нова, горунова: затварала су се засуном
изнутра. Врата подрума су се могла отворити једино изнутра, могао их
је отворити само онај који има кључ од улазних, горњих вајата. „Свекар
је то био добро обезбедио од сеоских лопова, ни птица није могла да
уђе. Он је ту волео да борави преко пролећа. Ево ти кључ, убудуће ти
води бригу…“


Дане и дане сам знао да проводим на салашу у Дубравама –
преузео сам бригу око оних трмки и винограда, и Босиљковчанима је то
изгледало природно, можда им се чинило да сам се смирио? Од
потајнице, коју сам 1941. године сазидао у близини салаша, сазидао
ноћу испод земље заједно са Жарком Жујом у највећој конспирацији,
као да није било трага, али она је била ту, скривена испред носа. Деда
Павле је умро а да није знао за њу, као што ни ја нисам знао где је он
склонио оно за чиме сам трагао. У земуници сазиданој са скривање
партизанских рањеника било је све онако како је било и 1943. године,
мемљиво и мрачно, ћебад је била потпуно трула. Али неколико
шмајсера и једна пушка су били сасвим исправни, као и сив дрвени
сандук пун муниције. Почео сам да ноћивам у вајату, мада ме је стрина
од тога одвраћала. Током лета, кад су сазреле шљиве, сакупили смо их,
пренели у подрум. Требало је бурад тих дана заквасити, припремити за
ракију. Тај део посла је запао мени. Бурад, офарбана и окована, разних
величина, лежала су на горуновим гредама, које су биле положене на
препечене цигле. Бурад су била у подруму распоређена уза зид.
Довлачио сам у кофама воду са нашег кладенца, сипао воду у празну
бурад, дрмао бурад, покушавао да исперем изнутра бурад. И онда је из
сваког бурета требало исцедити ту прљаву воду, практично померити
бурад из уобичајеног лежишта, откотрљати га на средину подрума.
Тако сам, иза једног већег бурета – угледао плочу 60 х 90 цм иза
које је било. ….скровиште. Пећина! Плоча је била од камена који се
могао наћи у шуми изнад вајата, од кречњака и углављена заглавцима
од багремовог дрвета…(…)
У пећину се улазило једним ходником не ширим од 2 метра,
дуг је око 7 метара и стизало се у једну већу просторију – малу арену –
не већег пречника од 20 метара.Арена није била виша од петнаестак
метара и имала је куполу, обложену белим кристалним калцитом, са
кога су висили бројни дугачки сталактити. Зидови су пресвучени
калцитним и бигреним творевинама, саливима и драперијама.У дну те
арене је једна тиграста када пуна воде, која је дотицала из рупе у зиду
пећине и отицала, преливајући се у рупу у поду пећине, понорски део.
На крају те арене био је отвор кроз који сам се једва и са страхом
провукао и који је водио право у висину сужавајући се. (Касније сам
утврдио да тај мали отвор, води до површине земље, тј. до једне стене
у нашој шуми изнад вајата, обрасле врежама купина. Тамо, горе, то је
била само једна пукотина у стени не дужа од 20 ни шира од 5
сантиметара. Пећина је на ту пукотину „дисала“. Наш кладенац напаја
се, подземним каналима, водом из те пећине.)
Најлепши пећински облик налазио се у једном проширењу
арене, галерије, био је то стуб на коме су се разликовале две људске
фигуре, једна налик на средњвековног витеза, који гледа право у оног
који долази, и друга повијена фигура налик на српског војника из Првог
светског рата. Те фигуре су ту биле као на вечној стражи. У удубљењу
зида, као у каквој лођи, било је оно што сам тражио. Као у каквом
олтару. Био је кревет од букових дасака. И изнад кревета фењер.
Лимена канта са петролеумом. Крај кревета је био груб и дебео сто од
церовине 1х 3 м на коме су лежале, поред других књига, Рукописна
књига и Књига примања и издавања….(…)
Брзо сам изашао из пећине, вратио плочу и буре на своје
место. Детаљније претраживање пећине оставио сам за дане и ноћи када
ћу бити сасвим сигуран да ме нико, па ни моја стрина и сестра Божана,
не могу затећи у том послу…(…)


Дакле, деда Павле се, ипак, надао да ћу се ја вратити –
осигуравао је тај повратак.
У пећинском скровишту нашао сам – ниску дуката који је моја
покојна мајка Дафина донела у мираз, и још у једном земљаном ћупу
пуном песка 17 великих и 100 малих дуката, веома стари дрвени крст
из манастира Дајша и дрвене печате истог манастира. БЕЛЕШКЕ
попа Николаја Јакушева и његове књиге и Архиву. Све је то било
поређано на полицама од горуна, које је деда Павле вероватно ручно и
у највећој тајности сам направио. То је било, заиста изванредно
скровиште, у коме ме никад не би могла пронаћи Титова и Ранковићева
УДБА, ту сам могао да се сакријем од читавог света. Али, човек се од
политичке полиције и идеолошких монструма може сакрити и на други
начин. Савршеном мимикријом. Узео сам десетак малих дуката, који су
припадала мом покојном деди. После извесног времена, продао сам наш
фијакер неким сељацима из околине Великог Градишта – прилично
скупо јер је био нов, очуван (њима је то било потребно за свадбу!), као
и оних десетак малих дуката. Купио сам један већи теретни камион и
почео да радим као превозник.Био је то први камион у Босиљковцу.
Пред светом сам, и пред полицијом, имао некакво занимање, а предузео
сам и нешто друго. Почео сам да се виђам са Марјаном Њагојевићем,
који је „дрмао“ нашим крајем. Кад год бих пролазио кроз Пожаревац,
однео бих му балон љуте ракије, или пројино брашно, или овчији сир
који сам куповао на кучевској пијаци. Пожалио сам му се на обавезност
оних суботњих одлазака у Удбу. – Ко им јебе матер? Шта они оће од
тебе? Ти си нас помагао током целог рата. Ако си нешто погрешио,
погрешио, одлежао си за то и нека те оставе на миру. Знам ја тебе и
чији си ти – нека траже они друге доушнике.Ти имаш свој посао! Мада
би било боље да пређеш у Пожаревац, нашао бих ти ја већ место према
твојим способностима. Не иди више у Удбу, телефонираћу им ја!
И они су престали да ме дирају, питају, преслишавају, поготову
кад су видели да Марјан Њагојевић долази сваке године на моју славу
Светог Лазара и на нашу сеоску славу, Заветину, Спасовдан. Као
шофер, радио сам неколико година. Кад су основали нову
Земљорадничку задругу Босиљковац, Исајло-Иса Сенковић и мој зет
Милисав – Миса Сенковић – ја сам управнику Иси и секретару Миси
био шофер: возио сам их у Банат, када смо ишли да купујемо јоркширке
за приплод, или у Македонију, када смо носили да продајемо коље, и
другде. Па када се у задрузи формирао возни парк, када су неки
Босиљковчани изучили тракторски занат, ја сам задрузи продао
камион, који сам и био купио да бих бацио прашину у очи Удби. (…)
За моје скровиште, односно пећину испод Вајата нико живи
осим мене није знао годинама, тек средином лета 1976. године, поверио
сам ту тајну мом сестрићу Филипу (пред његов одлазак на одслужење
војног рока ). Пећину смо називали у разговору МАЛА МАГАЗА.
Све оно што ми је најдрагоценије – од књига до мојих бележница, и
друго – склонио сам у мрак пећине да их чувају оне две фигуре на вечној
стражи. Ако мом покојном деди, старцу није било тешко да дворану
пећине почисти и среди, да је опреми како је могао – зашто би мени
било тешко да је одржавам?
Упознавање са Рукописном књигом, Књигом примања и
издавања, Белешкама Николаја Јакушева и његовом Архивом, читања
и читања, наводила су ме на помисао да би те драгоцености, што се
налазе у дубини земљиних понора и пећинског мрака, требало једног
дана изнети на видело, одштампати, објавити (мада нисам био наиван
да верујем како ће то моћи да се уради у неко скорије време), али на
прави начин – са обиљем коментара. То би била једна подебља нова
књига – имао сам већ и њен наслов Велика магаза ВЕЛИКЕ
МАГАЗЕ.


БЕЛЕШКЕ Николаја Јакушева заслужују исцрпнија
објашњења и коментаре. Понекада сам одлазио да обиђем његов гроб
јужно од наше цркве на врху Старог Гробља: споменик је већ обрасла
маховина…
Ја сам се највише радовао, када је мој сестрић напустио студије
Права и прешао на београдски Филолошки факултет. Он ће можда и
дочекати и нека друга времена и објавити оно што чувамо у пећинском
мраку. Ја сам га научио да пише, прва слова. Често сам му читао једну
књигу ГЕНИЈЕ. Збирка написа о Николи Тесли (Издање Новинскоиздавач
ког предузећа новинара Србије, „Седма сила“, Београд, 1956).
(Младо се дрво савија! ) Ја сам се више бавио мојим сестрићем него
његови родитељи, јер је био прво дете у фамилији рођено после рата.
Свуда сам га вукао за собом, а често сам га доводио и на салаш у
Дубравама.
Водио сам га и кад сам ишао да вадим јаја из гнезда дивљих
птица, или на пецање на Пеку. Инсталирао сам дететктор са
слушалицама у вајату, разапео антену од салаша до вајата, па смо могли
да слушамо Радио Београд, Москву, Радио Ватикан, Радио Букурешт.
Са слушалицама на ушима, Филип је могао да проведе сате у вајату.
Једном сам га тако оставио да слуша, а ја отишао на Пек на пецање.
Кад сам се, после неколико сати вратио, Филип је од вајата направио
сајџијску радњу. Приметио сам и раније да су га привлачили часовници,
као и Теслу док је био дете – приносио их је уху и дуго ослушкивао. У
мом одсуству, Филип је решио да открије тајну куцања и сата. Отворио
је један часовник и раставио га на делиће, па се необично одушевио
својим подвигом и открићем. Али, кад је хтео да га састави, збунио се,
помешао делиће. Опрезно и с великом пажњом раставио је још један
сат, да би запамтио ред склапања његових делова. Али, то му није
помогло. Расклопио је све сатове у вајату. Кад сам дошао, имао сам шта
да видим. Он се био преплашио, а ја сам га загрлио и насмејао се.
Довео сам, следећег дана, часовничара из Кучева (повезао сам
камионом и Филипа до сајџијске радње ) да он састави растављене
делове. Док је часовничар гунђајући склапао делове, Филип је пажљиво
пратио његов рад. Допустио сам му да један стари будилник расклопи,
и он је после постао прави вештак у састављању и растављању
часовника. То што су мога сестрића узбуђивале тајне још као дечака –
било је добра ствар…(…)“

Advertisements

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s