Фантастична кинеска игра са ковчежићима

ОТВАРАЊЕ ПРВОГ КОВЧЕЖИЋА
Између Романа и Историје постоје „дубоке сродности“.
Роман је – по Барту – смрт. Је ли могућ Роман који би победио смрт,
а то значи Време? Роман би само добио – чинило се Филипу Сенковићу
ако би стремио библијском и литургијском. Можда ће неком и поћи
за руком да створи Роман-Литургију, књигу која ће зрачити радошћу?
Књигу која ће као Христос исцељивати немоћи човекове и помирити
човека са Богом, испуњавајући га миром који надилази сваки разум.
Такав нови роман стоји пред Светом Тајном Крштења, која почиње
освећењем воде. (У Библији, вода је символ суда Божијег, очишћења,
опроштаја и живота. ) Благословена и освећена вода постаје Божије
оруђе за спасење и искупљење човека.
Света Тајна Читања заиста је Тајна Царства Божијег, јер кроз
њу читалац постаје грађанин небеса, дружбеник Светих, учесник у
новом и бесмртном животу у Духу Светоме…
Спомињемо ли ВРЕМЕ, зато што му не можемо умаћи? Ми
увек живимо у времену. У времену налазимо први и најважнији услов
нашег постојања. Наше време, Сенковићево или моје, или ма ког другог
живог створа, приближава се своме крају, а то значи да се приближава
смрти. Ми се упињемо да заборавимо да нас време, дан по дан, месец
по месец, годину по годину, приводи к његовом крају. Живети у
времену значи спознавати коначност, смртност живота у овоме свету.
Време је слика, сушта икона нашег палог света. Време, дакле, није само
егзистенцијална и књижевна тема: оно је и неизбежна духовна или
верска чињеница. Ми своје време непрестано испуњавамо празнином
или димном завесом, које нам стално одвлаче пажњу од краја. Све што
човек чини, све што се труди да буде, лишено је смисла због тога што
човека после његове смрти неће бити.
Може ли да се појави нешто што би надвладало ту страшну
околност, бесмисленост и смрт?
Босиљковац има своју сеоску славу, заветину (Вазнесење или
Спасовдан). Том празнику се радују и ишчекују га.
Шта је сеоска слава или светковање, ако није припремање
Богом нам дароване радости, примање наше, примање од стране
Цркве? Верујући знају: са једне стране, читав живот Цркве јесте један
непрекидан празник, са друге, тај живот представља припрему за онај
крајњи празник, за испуњење свега, самога света у Богу. Сваки
празник, свака светковина Цркве почива на двоструком обрасцу
припреме и испуњења.
До празника Васкрсења људи не доспевају гледајући у црквени
календар, већ до њега морају да стигну кроз пост. Сваком празнику
увек претходи припрема, очишћење, пост. Да би верујући могао да
приступи Тајни Светог Причешћа, тој највећој радости коју човек може
да прими, дужан је да пости. То открива прави смисао светковања.
Истинско светковање је – живо учествовање. Прави пост није
обична замена за дијету: истинско пошћење је увек и духовно и телесно
напор читавог човека. Прави пост је за човека једини начин да поново
постане светлост, отворен за Бога и Његову светлост. Нико није ушао
у Царство Божије, ако се претходно није ослободио од духовне
пустоши и отежалости, од свега што је зло, безначајно и смртно
у нашем у животу. – Као и све друго у овом палом свету, и време је
ПАЛО, постало бесмислено, и њему је потребно искупљење, освећење.
Освећење времена није ништа друго до преображавање нашег
природног времена, онога у коме живимо. Преображавати га у време
које је преко Цркве и њеног литургијског живота доведено у везу и
однос, са трима основним истинама хришћанске вере: Христос је
дошао к људима и они у Његовом првом доласку откривају смисао
свога живота, јер је Он дошао да би њихов преизменио из таме у
светлост, одредио му правац и открио им њихово стварно
назначење – Царство Божије.
Освећење времена је ишчекивање будућности, ишчекивање
испуњења, заједничарења и коначне заједнице с Богом, у којој је смисао
свега што постоји: Сећање – Присуство – Ишчекивање.
Ако Христос није поред нас, са нама, ако није присутан, све
ово није могуће. Христово Присуство у људском животу јесте – Црква.
У самом средишту литургијског живота, у самом средишту
времена које људи одређују као годину, налази се празник Христовог
Васкрсења и то православно искуство датира од самих Апостола.
Васкрсење је појава живота којему неће бити краја, појава таквог
живота у овом свету којим потпуно господари време, па отуда и
смрт. Онај Који је васкрсао из мртвих никада више не умире.
Најважнија ствар Хришћанства и Литургије јесте – Васкрсење
Христово. Не погребни, већ васкрсењски тип побожности
разуме суштину Богослужбеног циклуса, његово
средиште: Дан који даје смисао свим осталим данима и
читавом времену.
Христов гроб на средини цркве, окићен цвећем (на Велику
Суботу – дан који претходи Пасхи или Васкрсењу ), више не означава
смрт: он постаје животодавни гроб. Христос спава, и ми заједно с њим
такође пролазимо кроз дуги дан, који ће нас привести радости
Васкрсења. Људски живот је ишчекивање онога што долази на крају, а
то на крају јесте радост брачне Одаје (нашег небеског ) Женика,
радост (Његовог и нашег) Васкрсења. На крају нас чекају Богородица
и Јован Претеча и сви Свети, чудесна пуноћа живота.
Успење је празник, када је Филип Сенковић као дечак
одлазио преко брда и Црног Врха у манастир Тумани са другим
Босиљковчанима. У дечака се урезало лето на измаку, плодови и
цветови прекрасни, лишће које је почело да се румени и злати, још увек
је било све пуно живота. Природа је испунила себе, и чинило се да је
све, и по воћњацима и по виноградима грозним и покрај салаша и
бачија, достигло своје савршенство. И усред тог прекрасног света, они
који су дошли на сабор у манастир, радосно су прослављали упокојење
Богородице, верујући да Пресвета није била напуштена у смрти.
Њена љубав била је тако велика, тако је била велика и сила
светлости коју је у себи имала и сила њеног живота са Богом, да
ју је Христос отргао од смрти. И управо њеним вазнесењем почело
је и васкрсење свију нас. Богородица је први плод Христовог
Васкрсења. И оно што се десило Њој, дешавало се и другима, десиће
се и нама: Њен пут је и наш пут… Ми, дакле, не живимо само у
времену о коме читамо у новинама или о коме слушамо извештаје
електронских медија – у времену бурних политичких збивања, малих и
пролазних радости, страдања и трагедија, него и у времену у коме је
поколење за поколењем рађало оне које ми називамо Светима. Они јесу
живи, они су са нама, и у свакој божанственој Литургији ми их све
спомињемо...


Филип Сенковић је био написао причу о томе – о Сећању,
о Присуству, о Ишчекивању…
Зашто ту причу о Великој магази или о ДВЕ ХИЉАДЕ
ГОДИНА САМОЋЕ (што је исто) нису хтели да чују Сенковићеви
савременици?
Рукопис је упућен једном, другом, трећем издавачу. Упућене
су и копије. Кренуле су на своје велико и неизвесно дугогодишње
путовање.
То путовање се почетком календарског пролећа 1995. године
завршило лоше и – треба то да кажемо – то је био онај прави разлог
мог доласка у Босиљковац. Рукопис Велике магазе или ДВЕ
ХИЉАДЕ ГОДИНА САМОЋЕ у орманима најмоћнијег издавачког
предузећа у Београду годинама је скупљао прашину. Уредници тамо
нису волели промају, нису имали чистачице и метле, чак ни обичне крпе.
Саживели су се са прљавштином, пре свега прљавштином
бирократије и епохе, са најнижим облицима менталне хигијене.
Пили су лоша или екслузивна пића, пушили горе него Турци. И
једног поподнева, неко је од уредника, припит, креснуо палидрвцем,
избио је пожар. У пожару су нестали – архива и рукописи писаца,
ормани и столови. Све је горело као сува слама, све је било суво и
труло, дотрајало. Нестали су у неизбежном пожару књижевна
редакција, бивши уредници, столови и прљави прозори, али нестао је и
рукопис Велике магазе.
Филип Сенковић и ја, Мирослав Лукић – његов пријатељ и
несуђени издавач, кад смо за то сазнали, неколико недеља пре Великог
четвртка 1995. године – очајавали смо размишљајући о ненадокнадивом
губитку. И после многих дугих разговора, договора, решено је да
предстојећи пролећни или Ускршњи школски распуст проведемо у
Босиљковцу.
Допутовао сам у Босиљковац нешто раније – уочи Великог
четвртка, јер смо одлучили да заједнички напишемо једно донекле ново
дело, да развијемо до краја успомену о ВЕЛИКОЈ МАГАЗИ: с тим
што ће један морати да мисли ништа не говорећи, а други да пише
ништа не мислећи…

***

Брујао је Литургијом времена дом последњих Мишљеновића!
Говорили су тихо папири у дому Сенковићевог ујака – једног
пролетњег поподнева – нешто што је Сенковић бележио на Велики
Четвртак 1987. године – на десетогодишњицу смрти Боре
Мишљеновића и на годишњицу смрти његове покојне жене Августине
Сенковић. (Био је празник, а празник представља неку врсту уласка и
општења са вечним значењем неког догађаја у прошлости, кроз који ми
окушамо Царство Божије.)
(„…Био сам са Божаном на Пеку, гледао сам како моја мајка
захвата вргом воду и излива је мртвима за душу преко белутака на
пешкиру и спомиње наше мртве: Да се види на онем свету
Мишљену Мишљеновићу, Мишљену Мишљеновићу Другом, Павлу
Мишљеновићу Другом, деда Павлу, брату Бори, мом свекру
Маринку, мојој снаји Августини… итд. Већ крајем зиме, ја сам
одлазио скоро свакодневно на обале Пека. Тамо сам угледао ј а ј е.
Лежало је на спруду златастом, ни сасвим бело ни много
плавкасто, ни пачије ни кокошије.
Понео сам га у дом мога ујака, у Велику магазу. Расквоцала
се Велика магаза.
Смирила се т е к кад сам јој подметнуо јаје.Чекао сам
неколико недеља.
Из Велике магазе, из љуске јајета, почеше да излазе: Блор,
велика шарена змија плоснате главе, зелени гуштери, Бабурача –
велика крастава вугаста жаба. Виленик. Виловњак. Мађионик. Игле
без ушију. Седа длака из главе. Осечени нокти. Црна вуна. Машкаре.
Сватови са младом. Цигани с мечкама. Село. Босиљковац. Старо
Гробље. Стефан Немања. Стефан Првовенчани. Свети Сава, који
књигу пише свом народу: У бијелу славну манастиру / Хилендару,
насред Горе Свете, /Задужбини свога милог баба. / Своме роду
књигу намјенио, / Своме роду и своме племену, / И у ријечи ријечи
бејседио: / „Поздрављам те, мој милосни роде, / и шаљем ти
свете благослове: / Бог ти дао здравље и весеље ? Мира, слоге и
братске љубави, / Јер од тога ништа љепше није / Ни часније
нити корисније, /Тијем људство тече спасеније / Код милосног
Бога истинога / А на земљи вјекови кољено / Докле тече сунца и
мјесеца; / А сада ти предајем на знање: / Кад сам синоћ на
молитви био / И за тебе Богу се молио / Ја сам нешто грдно
наслутио, / Оће тешка наступит’ времена, / На тебе ће сила
ударити / Ни крштена нити пречишћена / Од Азије, свег људства
матере / Царство твоје оће да раздере / И по своју да окрене руку,
/ Разориће цркве манастире / А поклаће духовне пастире, / Света
звона оће поломити / И прилике Божје погазити / Разбушиће
света јеванђеља, / Крвљу ће се напунит’ кандјела; / Ал’ ће на
те залуд ударити, / Ако оћеш мене послушати, / Грдно ће се
натраг повратити / И више те неће ударити; / А ако ме нећеш
послушати, / Ти ћеш царство у гроб закопати. / Но послушај, мој
србински роде, / Дирко људска од дивне слободе, / Кад удари сила
од Азије / Нек те нађе сложна и љубавна / Па је твоја тад побједа
славна; / А ако ме нећеш послушати, / Ти се грдно оћеш покајати.
/ Бог ти, роде, био у помоћи / И у дану и у тавној ноћи!“ / Срби
њесу Саву послушали / Па се стече како светац рече. … Вукови.
Чанци Краљевића Марка. Хајдуци. Тамни вилајет. Тефтиши. Запис.
Бугари. Фрулаши из Ждрела, Звижда и Хомоља. Јабуке од злата.
Напрат напратинов. Испирачи злата из Нереснице, Волује и Комше.
Црнорисци из Горњака. Печати из Каоне и манастира на извору
Дајше. Писари из Босиљковца. Настављачи. Чаброви пуни саламуре
векова.
Гајде. Лелеци, дуговеци. Четири испратиље што певају три
пута: у кући, над одром покојника, у погребној поворци на путу до
гроба и над самим гробом.
Извила се златна жица врхом из јајета, из Велике магазе,
савила се око непочин – поља. Изашла је коза и окозила двоје јарића,
са једног кожа доспе на бубањ, а од другог на јеванђелије… Још увек
квоца Велика магаза, седи ко кокош на гнезду, чека синове из белих
градова, из далека. У Великој магази расту кости и месо.
Сад о н о ј а ј е, које сам нашао – какоће, а Велика магаза
ћути. Сав свет као да је изумро, осим бившег предратног писара Павла
Мишљеновића, несрећног и далековидог старца који је узалудно чекао
на повратак свога унука Боре Мишљеновића, налик на старчића са
коштаном свиралицом . Магичну моћ има та свиралица: кад на њој
засвирам, цео свет оживи…“)

* * *
Филипа Сенковића, упознао сам у време док смо били
студенти, дакле, средином седамдесетих. Наставили смо да се виђамо,
с времена на време, и касније – после 1983. године. Знао сам да ради
на припремању за штампу рукописне заоставштине своје фамилије, али
не довољно појединости о томе. Када је приводио крају рад на
припремама за штампу ВЕЛИКЕ МАГАЗЕ, Филипа Сенковића
виђао сам чешће…(Беше то после преране и трагичне смрти његове
супруге, Августине Сенковић, 1986 – 1988. године.) Тада су се на
челу удовца и професора Сенковића стала помаљати два глатка
рошчића, нешто мања него у ђавољег сина. Било је јасно да
Сенковића мучи једна тајна, рогата, најбешња, која је много зала
починила по њему. То је била тајна романа која се много напатила
у њему…
Ту Тајну и Крст желео сам да упознам.
Не знам зашто, али чинило ми се да упознавање, оно право,
треба почети тамо, на североистоку Србије.
***
Професор Филип Сенковић подсећао је, по нечему, на професора и
књижевника Момчила Настасијевића. Или, барем, на књижевног
јунака једне Настасијевићеве прозе. Био је налик, дакле, на човека
заробљеног тајнама.
Сам Настасијевић има једну причу у којој као да је описао свог
будућег колегу Филипа Сенковића: “ У свету оваквом какав око себе
видимо и осећамо и међу људима, изврсним занатлијама пређе
сплетки, рођен је један који је умео чувати тајне; и баш због те
особине њега су тражили сви, и ишли му као на ћабу. – Није ту
требало велике памети: свак је волео олакшати терет своје тајне,
предав је у сигурне руке.
Искрено и предано вршио је ту мучну дужност која му је
некако додељена сама од себе, – мучну, јер није лако чувати у себи
ко у зверињаку каквом најразнородније и најнепријатељскије тајне,
а јака ће ограда пре разбеснети него умирити лавове и пантере,
коње и бикове. Мученички је он живео, и јасно увидео да је најтежа
дужност која сама од себе дође.
Најзад се с њиме морало десити оно што се десило свима
који су се потпуно предавали једној ствари.
Може зид бити од најтврђег челика, од платине, од метала
који не подлежу ничему, густо збијено звериње, после дугог
крвављења и клања, почеће проваљивати; – нагомилане и стешњене
тајне најзад су га победиле, почевши избијати из њега, али не и из
његових уста и његовом вољом…“
Први пут сам Сенковићево родно место Босиљковац посетио
тек око Великог четвртка 1995. године, и остао неколико дана као гост
у кући Сенковића.
Провео сам, у ствари, већи део Ускршњег (пролећног
школског ) распуста у Босиљковцу. Обишао сам и кућу Сенковићевог
покојног ујака Боре Мишљеновића. Већ је трошна некадашња друмска
крчма Мишљеновића, где се више не може становати. А види се,
врвело је ту у своје време. Над улазом у негда крчму виде се трагови
натписа ВЕЛИКА МАГАЗА. Капци на прозорима, трули већ, стоје
како их је неко годинама пре тога приклопио. Преко затворених
улазних врата (оних према друму) још и две даске унакрст…
Умео је да прича, итекако умео, толико занимљиво, и дом
покојног ујака Филипа Сенковића, и таван, и подрум, и фијоке.

Advertisements

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s